„Важно је, да мој бисер изрони и буде на сунцу.

Јесте да је он дошао мени као неугледно зрнце песка, и да му је мој седеф дао лепоту, за којом људи жуде. Седефом сам га волела.“

То, што људи зову бисер, није ништа друго него – љубав шкољкиног срца.

„Кад бих ја изронила међу људе, они ми се не би тако радовали – можда би се и наругали мојим грубим љуштурама.

Зато им шаљем бисер, да виде како је моја љубав сјајна.“

.

Извор-интернет страница -приче Магикус-

Било је лето,дошла и јесен,
а срце изданке,младе олистало,
живот цео до радости узнесен,
око је и кад спава блистало.

Године чекале тек да се живе,
свакој одредила циљеве ситне,
ноте чекале прсте да оживе,
у славу љубави једине,неумитне.

Судбину певају нечујни певачи,
покажу срећу да знамо да је лепа,
мир да немир буде тежи и јачи,
љубав да не сумњамо да је слепа.

Док се на другу навикаваш самоћу,
не надај се да се љубав опет јави,
никако музику не слушај ноћу,
судбини доскочи па све заборави.

Колаж сати прави од ситница,
не чекај јер је само један прави .
Срце нек ти је без крила птица,
Шта је било пробај,заборави!!!

Кад се теби неко јави

чак и ако не знаш ко је

ти му махни отпоздрави

не кошта а културно је

.

Када с неким разговараш

гледај га право у лице

немој очима да шараш

и да правиш упадице

.

Кад ти неко нешто даје

И каже притом Изволи

Реци Хвала – културно је

Аверуј ми да не боли

.

Сваки човек има право

на Извлште, Хвала, Здраво

а сваки је човек вредан

поглед или осмех један

.

Г.Х.Б: Збирка – “За добро јутро и лаку ноћ“

Све мре на земљи: и младост и мати,

Изневери жена и оставља друг.

Али ти другу сласт пробај и схвати,

Загледан у хладни и поларни круг.

.

Узми чун, плови на тај пол далеки

У ледене стене; заборави све –

Где су љубили и гинули неки…

Заборави страсти некадање тле.

.

И ту, на дрхтај од тихога хлада,

Уморену душу научи нек зна:

То што је овде њој не треба, када

Отуда нагрне сјајних зрака тма.

Шта је човек без вере?

Шта је човек без части?

Како ли ће своју

Јадну душу спасти?

.

Шта је човек без мере?

Шта је човек без чојства,

Родољубља и огњишта,

Без витештва и јунаштва?

.

Шта је човек без Бога?

Шта је човек без душе?

Уместо да засија

Мрачњаци га гуше.

.

„Човек је човеку светиња“,

А не накострешени вук,

Човек је човеку учитељ,

Огледало и друг.

Агонија и екстаза божанског незадовољства:

Румијева расположења

.

У винограду и у ружичњаку

Чезнем да Ти видим лице

У укусу сласти

Чезнем да Ти љубим усне

У сенкама страсти

Езнем за Твојом љубављу

.

О, Узвишени Љубавниче!

Лиши ме брига.

А цвеће нек света

Усхићењем твога Духа.

.

Тако ми Бога!

Чезнем да распустим ланце свог ега

.

Избави ме од тужних и усамљених људи.

Чезнем да пијан тумарам у заносу Твоје љубави

и осетим снагу Рустама у својим рукама.

.

Краљева смртних ми је доста.

Чезнем да видим Твоју светлост.

Са фењером у руци шеици и хоџе

мрачне сокаке обилазе, али не налазе

оно што траже.

.

Ти Сушт си Суштине

Што љубављу ме опи.

Чезнем даТи певам хвалоспеве

али остајем нем

са агонијом жеље у свом срцу.

Људи су тако контрадикторни једни другима.

Када си ти весео, они су нерасположени.

Када си нерасположен, они који не знају

како да ти помогну.

Када си љут, они су срећни.

Када си срећан, они су пркосни.

Када желиш да живиш, они ти и то мало ускрсте.

Када си уморан од живота, они тада живну.

А када се све у теби почиње колебати и мешати,

када више не знаш,

ни да ли си весео,

ни да ли желиш да живиш,

ни да ли си љут,

ни да ли си будан,

ни да ли спаваш,

онда они уживају у твом хаосу.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Постао си витез у лавиринту срца,

тамо где ковачи коваше мачеве,

оштрице им севају на недела душмана.

Тамо где јуде с бојишта утекоше…

Светлошћу небеса, душу моју грејеш!

.

Ти, достојан ордења, љубави и хвале…

Пред тобом су круне мог живота спале

и теби се несебично дале,

златом још их кујем, нитима среће плетем…

Витеже судбине, у тебе верујем!

Никад

не могу обрисати

сјећања на дугу

децембарски ноћ

када су у небо

полетјеле бијеле птице

са крилима мелека

које заувијек однијеше

наша сретања.

.

Вјечно ћу

узалуд чекати сумраке

и буђења без сна

ноћи које затварају

мој град

твоје трагове у снијегу

са ожиљцима и болом

уз виолине туге

и живот који нестаје.

.

Врати ми

дане заједничких ходања

и ријеку

која је грлила

наше зелене вирове

и облутке нашег ђетињства

које смо за срећу

сакупљали.

Врати ми

нашу стару кућу

и вишњу у дну баште

коју је отац засадио

у авлији пуној смијеха

ђеце која су се

јурила као свици

.

Врати ми

оне хладне зиме

и дубоке сњегове

кад су нам образи

били црвени

не волим ове…без тебе

које тужно цвиле

као светиљке

наше улице

које на издисајима умиру

и слуте

да је љубав само бол…

ево прође и друга година

а туга за тобом неће никада

вјечно ћу те чувати

у сузама и довама.

Била је ноћ, а као да је био дан,

негде на самој граници јаве од сна

стајала је на извору сребрно живе воде

и чекала, дивила се лепоти…

.

Ноћ је, а као да је дан,

слетела је светлосна птица на домак од ње,

Гамајун, што долази у сне!

.

Питала је дева

шта ће ноћас птица да јој пева

и одговор у мислима гласом људским доби,

рече јој да погледа по блиставој води

свог драгог што снева.

.

Пресрећна је дева

кад угледа ратника са вуком што иде

по води су газили као да је земља

у сусрет полетели да се што пре виде!

.

Загрљај ван тла,

љубав највећа!

.

„Moja си , Елиса у векове све,

дошао сам сада да одведем те“

.

и тихо , нечујно у наручје је узе,

Гамајун их испрати у светлости Права

два вољена бића испратише сузе

у радости оне која будна спава!