Милорад Максимовић:Знање и уметност


Знање – бреме или благослов?

Увек је било да само онај који нешто зна може напред. Кретање је у самој суштини живота и кад оно престане, тај неки животни облик нестаје. Знање о томе шта се дешава уопште је сила. Сила које даје погон сваком мислећем а мислећи је онај који уме да примени знање. Умети…шта то представља данас и ко је онај који уме? Уметник у правом и суштинском смислу речи је човек који уме.

Шта то уопште и значи данас? Да ли је умети у ствари знати? Да ли је примена знања у ствари највиши облик уметности?

Последњих стотинак година се дешавају огромне промене чије последице видимо сада. Ушло се у једну фазу када се корените промене дешавају врло брзо. Свет је вешто сакрио праву уметност и наметнуо да је то само свирање инструмента, малање четкицом, писање које изгледа као нека врста игре речима да се пронађе најкомпликованији израз…или пак којекакве пројекције зване уметност у виду изложби и сличног.

Иако је то све део уметности, то није пре свега уметност. Уметник нешто уме а када то заживи и да вредност онда се стварно осети у души као уметност. Музичар је само техничар. Сликар такође.

Музичар ништа не зна нити уме. Он постаје уметником онда када нешто створи на том нивоу да то има вредност и да га друга душа као и његова – препозна. Тада он „уме“. Само бесомучно свирање и познавање техника до бесвести ничему не води јер то није уметност већ занат или вештина.

Али када тај музичар нешто створи, тада је он применио знање.

Да ли је знање бреме оних који га имају?Нипошто! Мада тако изгледа многима. Знање је једина уметност.

То је стање духа. Сво знање иде из духа.

Ко нема духа, нема знања. 

И можда и најважније нешто што модеран човек не схвата а заиста би морао;

не можеш ништа добити из духа морањем, техникама, вежбањем, куповином, изнудом.Никада. Запамти то и урежи пламеном у своје срце да ти тако нешто не пада на памет.

.

Свет духа је свет одакле смо. Тај свет је савршен али и потпуно другачији од људских представа о њему. Из њега извиремо ми као горски поток бистре воде на Гори од живота и знања. Умети значи знати. Знање о животу се стиче свуда. Оно је као и дух, свеспристуно. А прво што се учи је како читати ту азбуку која је свуда.

Прва лекција:

не горди се кад научиш неко скривено теби знање. Примени га слободно и у духу добро. Право знање је увек бесплатно. Никада нећеш платити новцем ни једно право знање које си усвојио. Платићеш некада неку технику или начин доласка до нечега, али знање није техника иако је садржи.

..

Препознај то.

.

Схвати да духу одакле ти долази знање не треба твој новац већ ти. Ако се то може и објаснити терминима као што је куповина или плаћање, ти у ствари плаћаш целим собом да нешто знаш – не и новцем. Награда је незамисливо велика али и веома лична, твоме духу и души препознатљива.

.

Ако ти неко тражи новац да ти да знање, дај му али и знај да нећеш исто и добити. У најбољем случају ћеш добити путоказ ка знању и добру технику било чега. То вреднуј на прави начин. То је такође и један тест да се види шта вреднујеш и какав однос имаш према свему. Јер знање ти на крају донесе и новац…а новац је само алатка или договорена енергија. Некада можеш и купити нешто новцем јер можда баш тада ти је била потребна та нека техника или алатка или ко зна шта, да би дошао себи и да би се пронашла у потрази. Не заборави ипак, право знање нема новчану вредност.

.

Умети. Знати. Бити.

.

Буди уметник, јер си Сунца син. Јер си кћи Свевишњег који је Сунца сва створио.

Једноставно бре буди!

Јер Сунце сија и не хаје шта ико мисли о њему.

Сијај и ти.

.

Извор-Звезда Род

Словенка Марић: ОСМЕХ, УЈЕД


Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.
Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата
Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње



Велика Томић: Цвет ивањски


Тешко је волети испод моста

где реке непрестано хуче.

Потрчимо у житна поља

и држимо се за руке.

.

У полеглој житарици

влатак на млеко мирише.

Угледа јагличицу у јамици

капи се његове разлише.

.

Зазвони звончић, радосно кличе:

„Цвет, ивањски, јави се да ниче!

радујмо се цвћу, за срећу, за срећу…!

.В.Т:„Летњи обичаји“

Фото: Ивањско цвеће; Википедија

Владан Пантелић: Тијанија-зен 


Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне

Моја душо – где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли

И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде

Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове

smart

Верица Стојиљковић: Пламом Светим окупан


Ти, што руке рашириш и земљу загрлиш!

Ти, што око отвориш и воде помилујеш!

Ти, што шапатом са травама разговараш!

Ти, што са птицама срцем запеваш!

Ти, дугом, под небеским сводом очаран,

Пламом Светим си окупан!

Фото: Архива Википедије

Горан Лазаревић Лаз: Обала смисла


под сладом девет велова тајни

ломи се срце жељом и страхом

долазиш дрхтајем у немир трајни

тело да поспеш звезданим прахом

.

низ бок ти клизи просуто јуче

капи врелине свуд где си била

ломна нам душа дуго јауче

сред недосега које си скрила

.

у сумрак кренеш у знано твоје

тама окива уморне груди

на трен смо били само нас двоје

.

мисао да смо обоје луди

обала смисла болно далеко

овде нас чека непознат неко

Бранислава Чоловић: Горо сестро


Ајде казуј горо мила

Гдје си мога драгог скрила

Да му видаш ране љуте

Врати га у моје скуте

Да то срце од Хајдука

Дотакне и моја рука

Вилинским сам плетом

Јелек срмом окитила

Девет стријела жар зажарила

Медовину приправила

Да му вратим снагу,силу

Трагове му срцем тражим

Џаба звјерке чувају га

И вјетрови што их шаљеш

Да ми путе отежају

Мој је завјет моја судба

Суђелице тако кажу

А и звјезде ме не лажу

Помрчину растјерују

Љубав,ватру у крвца ми доливају

Наћи ћу га горо мила

Да си га у њедра скрила

Хајдуке ћеш друге видат

Твоји су од памтивјека

Овог пусти горо сестро

Огњиште нас наше чека

Ватру јутрос заложила

Бијела платна припремила

И погачу умјесила

Рујна вина наточила

Дукатима њедра окитила

Ајде казуј горо мила.

Давор Вујовић: Кишна београдска елегија


Ибар

Теци, теци,

Ужурбана вир водо.

Песма те чува.

*

 Кишна београдска елегија

Влажна је стаза

у брдима, грудима.

Меланхолија.

*

 Ибарска Ада

Живот дуг није.

Време ишчашено је!

Памти тренутке.

*

Ибарска Ада 2

Време као да је

Из свог зглоба изашло!

Имамо ли га?

*

 У допуни сна

Одживљавам век

подешавајући меру.

Остадох у месту

*

Љиљан у цвату

Љиљан

и собу и вазу велику

малим учини.

Фото: река Ибар; Википедија

Драган Симовић: На светим водама Истера


Са плавог Истера у сутон
Полећу ждрали бели
Бели полећу ждрали
Са Истера плавог у зорје
Вилан Бели Ждрал

У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера

На светим водама Истера
Певасмо песме умилне

Певасмо песме умилне
У славу светих предака

У славу светих предака
У сутон вечерњи певасмо

Фото: Река Дунав; Википедија

Зорица Бабурски: Пусто поље


кроз пусто поље горак укус се шири
ноћ мирише на страх у свету сени
покривен снежним велом испод капута
у хладној души греје пупољак свели

на уморним очима поцепан сан
љуља снагу леда што тишином влада
све даље од радости, љубави скривене
нестаје под сводом губи се без трага

ћутање боли у тмини нема спора
сакрива живот од њега лаг-лагано
сенке су џелати и не маре за страх
дуги су ови сати и кратки у исти мах.

Фото: Пусто поље; Википедија