Све што си изгубио ради Бога, сачувао си;

све што си сачувао ради себе, изгубио си.

Све што си дао у име Божије, дао си под интерес;

Све што си дао у име своје и сујете, бацио си у воду.

Све што си примио од људи као од Бога,

донело ти је радост; све што си примио ог људи као људи,

донело ти је бригу.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Возови протутње

не схватају да их чекам

пих машиновође.

Како је тешко дићи главу

кад је бука свуд около,

свет се спрема да ждере

ради, прди, јебе, спава,

колико још откуцаја, корака,

колико речи?

Успињем се степеницама

до магичне шифре-троугао.

Рашири руке да уђем

расте ми гркљан

хоћеш ли га сецнути

па да исцурим, о мрљо!

Уморна сам од бежања

сакривања

зурења у шпијунку

буљења у мраку.

Сваки дан одлазим,

грлим бегунце и

сама прогоњена,

а не мичем се.

Подамном се крећу улице,

Људи, небо, путокази,

планине.

Сањам љубичице,

камилице, оца,

Ккко ми ветар извлачи брадавице

усред морског плићака.

Музика је почела

ослушкујем је,

а она као да одлази,

нема времена.

Краде ми неко слух

на силу ме угурава у звоно,

тако сад склупчана наопачке

видим заиста боље.

Зора не доноси буђење,

само Светлост.

Пробудимо се!

.

Једна је Земља

један је свет,

исти је дах, иста крв.

.

Птице и облаци

сунчеви зраци и капи кише

не познају међе.

.

Нижу се дани,

талас за таласом

океан времена.

.

Стопала путују кроз простор

ум кроз време

ко ће даље стићи?

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Обрадио сам сва поља

Уредио баште и вртове

Покупио сву летину

Орезао воћњаке

Побрао све плодове

Покосио ливаде

Нахранио стоку

Исходао све путеве

Изградио села и градове

Изгубио и добио све битке

Извојевао толике ратове

Искусио победе и поразе

Обљубио све жене

Био грљен и напуштан

Испевао све песме

Створио и уништио цивилизације

Обишао све светове

Породио безбројне галаксије

Утрнуо немерљиве универзуме

Рођен и оплакан небројено пута

Искусио све радости,

све лепоте и страхове

Стигао до Краја и Почетка

иако се померио нисам

од заласка до изласка сунца

испод бањан дрвета.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Фото: медитација; Википедија

Песак

Прегршт песка

Довољна да се сачини

Безброј свемира

.

Подневно сунце

Дина на хоризонту

На длану песак

.

Лепеза

Замах лепезом

Исписује нову причу

На облацима

.

Пиринчани папир

Отворих лепезу

-Туш

.

Нар

На нару лептир

Таласи неба

До Андромеде

.

Црвено небо

Крв на длану

Нар исцуре

Сва моја љубав испуњена је с тобом,

Ка тамна гора студеном тишином;

Као морско бездно непровидном тмином;

Као вечни покрет невидљивим добом.

.

И тако бескрајна, и силна, и кобна,

Течеш мојом крвљу. Жена или машта?

Али твога даха препуна је свашта,

Свугде си присутна, свему истодобна.

.

Кад побеле звезде, у сутон, над лугом,

Рађаш се у мени као сунце ноћи,

И у мом телу дрхтиш у самоћи ,

Распаљеним огњем или смрзла тугом.

.

На твом тамном мору лепоте и коби,

Цело моје биће то је трепет сене;

О љубљена жено силнија од мене –

Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

.

Као мрачна тајна лежиш у дну мене,

И мој глас је ехо твог ћутања. Ја те

Не не видим где си, а све друге сате

Од тебе су моје очи засењене.

У освит јутра пре раноранилка Сунца

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно

Знаш да Брада вековима страда
и да зна Пастира стада
Брада добро зна ко влада а ко поткрада

.
Брада зна да твоје срце спава у долини хлада
и већ постаје зима Брада неће да те цима
нити главом да клима Брада неће службу с њима
иако зна да много више их има
Брада носи и поштује Крст
Брада је молитвеник чврст
и никада не пружа прст
нити само руку Брада зна овоземаљску муку

.
Брада ти пружа себе свога у борби против злога
Брада зна да на земљи је распеће
зато се Брада Небеским путем креће
све остало за њега је смеће
Брада се иза себе не окреће
јер и он је радник и прави грешке
и колко год да су тешке

.
Брада иде пешке кроз живот полако
Бради све изгледа лако а често је плако
јер види да мучиш се јако
схвати Брада се моли за тебе
и одриче се самог себе
и ако кажеш ма ко га ј..е

.
Брада се брине због тебе
јер уз помоћ тебе Брада спасава и самог себе

Како би добро било

да се онако изненада распукне

једно блиставо дивље јутро,

и да се догоди нешто лудо смешно,

а ми случајно да се сретнемо,

па да се одметнемо

на неко зарадовано брдо.

И да се смејемо.

Ни речи паметне да се не сетимо,

да ништа не ћутиш,

горко да не певам.

Да говоримо старе бајалице,

трава да расте од очију,

да нас спопадну речи смејалице.

.

А после,

нек све буде како је свикло,

како нас стигло.

После нек расте у крви

оно светло-црно отровно биље

Не мари, прораста нас самоникло

и у главној ћелији боли исто.

.

Како би добро било

да ти радост у рукама

кад се сретнемо,

па међу птице да се одметнемо.

Да један дан будемо

онако чисти, светли и блиски,

бар један божји дан да се смејемо.

.

С.М: Збирка – “Пејзажи у огледалима“

Агонија Љубавника

пламти ватром страсти.

Љубавници остављају трагове места

на којима су били.

Јадиковка сломљених срца

Пут је ка Богу.