Увели цветак безмирисни

пуштен у књизи гледам ја.

И гле, већ мноштвом чудних мисли

душа се моја пуни сва.

Ког пролећа је цвао цватом

и чијом руком скршен би?

Да л’ познатом ил’ непознатом?

Зашто га овде остави?

Можда за спомен на познанство

ил’ на растанак можда дуг?

На какву шетњу кроз пространство,

кроз тихо поље, тамни луг?

Живи ли он ил’ она живи,

где ли је њихов кутак сад?

А можда су и увенули

ко овај овде цвјетић млад?

Kроз челичне бодље крвљу осликане,

крхотине пусте нељудских створења…

Младост као старост, а ноћ прождре дане,

један корак напред к’о зорило мрења.

.

Витешким заветом части и поштења,

везу је са небом створио још тада.

Између Васкрса и новог рођења…

Ступа узвишење оног који страда!

.

И урлици бола, снажни оркан груди

кроз распукла поља црвених потока.

Дамар срчанице, топлина сред студи,

наследник предака – стуб српских живота.

…

Амблем од судбине, заштитник свог рода,

из очију славних светлећа слобода.

У Србији рођен, на светом тлу стас’о,

рукама и пушком Србадију спас’о.

.

А, ти мој народе… Зар о њему мук?!

Звер те нападала, бранио те вук!

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Ој, Ужице питома ружице, питома ружице

Ој, Ужице питома ружице!

(Тако се препева свака врстица)

.

На калпац’ма јуначког ођела,

Шта држаху срца у цурама,

А храбраху срца јунацима,

Ој, питоме Ужице!

Кад у теби Алтин-бег бијаше,

Са његовом дилбер Алтаниом,

И са синомвељим Алтоманом

Крозате се проћи не могаше:

Од домова и од тих мостова,

Од дворова и великих кула,

Што светљаху дањом и по ноћи,

На четрнајест тисућа домова,

Ка четрнајест тисућу звездица,

Што свијетле небу у облаке,

А садарна питоме Ужице,

Кад у теби Мео бег настаде,

Кразате се и проћи неморе:

Од механа и од тутунхана,

Од пјешака и од опанака,

Од ђидија а од пејзибаша,

Од самара и црних амала,

Од богаља и од удовица,

Од гурбета и од сакаџија,

Од Чивута и од Јерменета,

Што варају и плаћају свијет.

Сад се пушиш канда шљиве сушиш

Сада смрдиш, ка чивутска хала,

Као хала, Јерменска махала.

.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Једно мало паче

по барици скаче

прсти су му боси

па кишобран носи

.

По улици шета

ко по модној писти

нема топлог лета

ал’ нада се глисти

.

Перје своје носи

ко бунда га греје

и зими пркоси

док снег бели веје

Када ме, после времена дугог

именом мојим Отац назва

к’о искром неком, живота другог,

ја му се, тихим, гласом одазва’.

.

Имена мог је последње слово

које на самрти, усна му рече.

Сутрадан оде мој отац Јово,

с’ душом ми мајке, да чека веће.

.

Мој отац сада почива у тами.

Његово око не сија више.

Пре четири лета предадох га мами,

за њом су му сузе, лиле к’ о кише.

.

Анђеле небески, крилом га заклони!

Наслони главу на његово лице

кад звоно, са цркве зазвони

и када к’ небу полете птице!

.

Песма из циклуса “ Откоси“ из збирке

“ Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливој Мирић

Ој, Ужице питома ружице, питома ружице

Ој, Ужице питома ружице!

(Тако се препева свака врстица)

.

А, питома бијела ружице,

А, питома и бијела ружо!

Лијепо л’ бјеше, када нам бијаше,

Кад у тебе Алтин кнез бијаше,

Са његовом дилбер Алтаином,

Ти мириса смиљем и босиљем,

Ти зараста ружом и божуром;

Кроз тебе се проћи немагаше,

Од момака и од ђевојака,

Од дућана и од базрђана,

Од катова и од тих рахтова,

Од јунака и од коњаника.

У теби ми тадарна бијаше:

Коњ до коња, јунак до јунака,

Бојна копља, као суха гора,

А барјаци, кано и облаци;

Сва Ђетина у румен бијаше,

Од плаветне дибе и кадиве,

И од плоча ситнијег ђердана,

Што звекећу, те срдашца драже,

Све Ужице тад се трепераше,

Од челенка и од перјаница,

.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Младо момче бистру воду стреља

а из воде риба проговара:

“Младо момче, среће не имало,

оком десним више не гледало,

обе ти се руке осушиле,

зашто воду по потоку стрељаш?“

Младо момче бистру воду мути,

а ђевојка се на њега љути:

“Младо момче, из воде изађи,

па ти себи другу цуру нађи.

Пусти мене платно избелити,

скоро ће ме младу испросити.

Доћи ће ми просци са планине

Баш од оног Рада чобанина.

Волим са њим по гори ходати,

него с тобом у свили лежати.“

.

“Драгачевке– изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.
.
И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.
.
Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека…

На данашњи дан умро је велики песник љубави, чежње туге,сете,..Алекса Шантић. Моја песма је само сећање на великог песника…

.

После много година

прођох Старом чаршијом

и твојом улицом

сећања навиру

као горски потоци

и лутају тунелима прошлости

…јецаји времена

ништа није исто

ни чаршија

ни улица

ни људи

само стара капија

и празна тужна авлија

обе оронуле

…тебе тамо нема.

.

Знам да живиш

у другом граду

у туђем загрљају

буде те мелодије

неких других птица

…а снивали смо

месечеве куле

и беле кочије

…отишла си

ниси волела

да се ослањаш

на моје туге

и живиш

у предграђу вечности

волела си други свет

а ја сам волео тебе и песме

да живим живот песника

да из мојих рана

изникну пролећа

да цртам заласке сунца паунових боја

који ће ти вратити осмех

и немирне кораке

оне ситне женске

којима си звецкала калдрмом

као Шантићева Емина

да ти пишем песме

са шапатом роба љубави

и маштом чаробњака

…тешко је победити себе

у немирима илузија

боли сазнање

да и у теби тињају

ране прошлости.

Фото: Алекса Шантић; Википедија