(Из књиге “Плави грал“)
Мансанман Остварени и Вила Мала Језера стајали су под огромним храстом у Тијанији. Девет еона је прошло од Мансанмановог Великог Посвећења. ТадА, до тада, Мансанман је ходао и делао неприметно. Али Милостиви је хтео сасма друго. Прво је пробудио широке очи Јелене В., жене које има, које има, које има, има, има, има. Може се поуздано рећи да је Јелена прва, на начин како то, неприметно, умеју да ураде Витези Праисконог Реда, објавила прве истине и знања о њему.
Вила Мала Језера је била следећа, али је отишла још даље. Одмах је одала поштовање и без трунке сумње стала уз њега. То ће посебно показати у бици код Агатона. Уплашена да је Мансанман погинуо, почела је да пали све око себе. Да се није сетила његових речи које јој је рекао у оносвету, запалила би плане-ту. Тешко оном ко нешто уради Мансанману! Сагореће га струја виле језеркиње у трену тренцијатом! Неће ни знати да је мртав, неће знати, а ходаће по пољима Вечног ловишта. Неће ни знати да је већ одавно мртав! Чувајте се да у њеном присуству, чак и у шали, нешто ружно не помислите или кажете о Ман-сан-ману! ТадА вас ни сам Мансанман, можда, неће моћи спасити.
Препознавши Мансанмана, јер је у свету Трава, Биљака, Дрвећа, Камена, баш као и свету птица, вила, патуљака и других народа, одавно раширена танана легенда о њему, а разрађен је и начин његовог препознавања, ширењем знакова. Мансанмана су много лакше препознавали ови светови, више му се клањали и више га штовали, него свет Људи. Људи су заузети својим опсенама, и лако замењују важне ствари за неважне, и лако душе заборављају.
Вила Мала Језера је затворила очи и почела да рони по језеру испод храста. Она је лако ходала по језерима и во-д-ама, врло лако, јер је то њен свет, свет њеног сна, њена бит. Храст је повио круну и гране високе и ниске, и затреперивши лишћем рекао:
– Клањам се Мансанмане Остварени и одајем поштовање у своје име, име свих Не-покретних, посебно у име храстова праисконих. Ми знамо одавно да ти отвараш нове васељене бићима одабраним и народима целим, када им дође време Велике Чежње за Тијанијом. Тако сам и ја, Камен праискони, од кога је исклесан ја-ја-сти спомен на тебе, дошао у облику храста у Тијанију. Ти си ме погурао, дигао, Мансанмане Остварени! И још више: учинио си ме учитељем и исцелитељем! Стотине људи из Праисконије и других васељена долазе под моје окриље, седе испод мојих моћних руку. Свима несебично делим свете дарове свога-твога-божијег знања и здравилице чудесне, баш како си ми тада наложио.
Још једном одајем поштовање и б у д н о пратим који ћеш свет с а д а отворити.
***
Радичев до
Хармонија косова и зрикаваца.
Звезде крупне као лубенице.
Мука ми је,
мука ч у д о с т в о р љ и в а….
Фото: Дунав у предпролеће; ВП
СРБСКИ ЖУРНАЛ 