Николај Велимировић: Прошетај мисли по небу; Чудо


Прошетај мисли по небу

Мисли твоје,које се по небу не прошетају,

остају кржљаве и болесне.

Речи твоје, које не ударе о небо, остаће без еха,

и биће као котрљање камена, које зада страх околини,

и не донесе никакву благодет долини.

*

Чудо

Добро дело је чудо, које два срца чини срећним.

Зло дело је одсуство чуда, које два срца суши.

Гле, нико не говори о чуду када се трава суши,

а сви говоре о чуду када трава расте.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Драган Симовић: Земља белих ждралова


Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.

Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих

С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели

И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче

Мира Ракановић: Растерала сам магле


Због лепоте тренутка

Наивног ока

.

Ухваћеног смешка

Скривеног погледа

.

Створила се

Илузија и веровање

.

Као што птица

Верује небу

Риба води

.

Многе године

У магли прођоше

.

Растерала сам маглу

Покопала своје туге

.

Поново сам

Недописана песникиња

Натопљена душа љубави

Новица Стокић: Деветстоосамдесетчетврта


Самоћом ишибан

С мислима злослутним

У бездан

Забраздих

Суновратно

.

Да л по Орвелу

Ил с друге звезде

Гледељкама

Не довидех

.

Обневидех совински

.

И не би сунца

Лањског

Од овог црног

До срца од овог

Зубатог сунца гујски љутог

.

Од овог сунца

Рогатог

.

Не би ни после.

Словенка Марић: По души реч, једино


Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

 

 

Ненад Максимовић: Химна Љубави (IV/3)


Љубав не брине, не стрепи,
не може бити разочарана,
не издаје нити се свађа и сукобљава.
Она само Јесте.
Недвосмислена, без негирања и неприхватања
брише сваку самоћу, тугу и остављеност.
Крепост наших живота, Устрајни Надвладатељ,
Љубав је наше Спасење, наша Моћ и Слава.

Иста је у свакој ситуацији,
у срећи и несрећи, у сиромаштву и обиљу,
у поштовању и презиру, у успеху и неуспеху,
у поразу и победи, у похвали и критици.
Чиста и блистава
увек је иста према свима и према свему,
према победнику и према пораженом,
према здравом и болесном,
према просјаку и цару,
према анђелу и демону,
брату и незнанцу,
према пријатељу и непријатељу,
према човеку, животињи, биљци, камену,
према било којој идеји,
битном и небитном,
увек безусловно
Даје свему Све.

За Њу, једино поуздање у свему,
не постоји схватање и несхватање,
сећање или заборав, сан или јава,
у овоме или било ком свету,
или било којем ступњу свести,
облику или боји или мирису,
у мислима и у стварности,
и у потенцијалу и актуелности,
Љубав је увек иста и увек чини исто:
Даје целу Себе,
све Зна и Воли,
све Чини Савршеним, Вечитим и Свемогућим.

Горан Лазаревић Лаз: Простор наде


вратим се опет у простор наде

кораком сверазгор ватре моћне

помично небо звездобол краде

светлом безличја мистике ноћне

.

обзорјем пуца од сунца киша

облаци невидни згуснути зрију

опседа чула силина најтиша

јутром кад снови сенке скрију

.

паднем у раздел недужне приче

опијен мраком немира дуго

све ћутње следом на себе личе

.

а шта би муком него друго

јављање смисла у празном даху

када се молим небесном праху

Владан Пантелић: Тијааанија – нирваанија


Тијанија блага пресветла и благословена

 Уранио Јарило и далеко распростро злато

По равним пољима брдима и реци Тијани

Ваљају су фини слојеви магле по котлини

Жмиркају и светлуцају хиљаде и хиљаде

О-гле-д-алаца са тихе пољовите реке Тијане

Небом прелетеше два гаврана сребрњака.

.

У даљини реско и смело лаје бели цуко

Можда осећа зекана брзана у близини

Можда му се прикрада лукавица тета лија

Да шћапи неку неопрезну и занесену коку

За своје лијиће у углу пећине у Клисури

Можда се шуња крволочна дивља мачка

.

А можда је као танка одапета стрела

Великог Витеза Благоја Сртелца Ариљца,

Протрчао лакашни срндаћ или дивљи вепар

А можда лајући високо подиже храброст,

И показује да је будан да је зубе наоштрио

Да је спреман за истрк ако буде потребно.

.

Пуцкета ватра у старинској пећи на дрва,

Капље са крова пролетња кишица – тап тап

Ужарило ми се треће око викло да онострани

Викло да гледа провидна међубића светова

Викло да види богове на далекој врло далекој

Планети мојој родини и викло да стра-жари

Иде ми се на тиховање код Храста Мудраца

Иде ми се на чудну стеновиту Каблар планину

Да уживајући погледавам кривуд реке Мораве

Иде ми се на Овчар,испод жарне светле тачке

Где се рачвају лековите струје и иду у два смера

Иде ми се – не иде ми се – иде ми се – не иде ми се

Где да идем хеј! где да идем – када сам дошао!?

Димитрије Николајевић: Седимо на прагу


Софији, Татјани и Наташи

Седимо на прагу. Кућа се стара

У разговору нашем сад одмара.

Над главом, у лишћу, шуми ноћ месечна.

Испод нас протиче река

Као небо вечна.

И ветар долази, са гране откида лист

Који нам пада на косу

Као златник чист.

У даљини гори звук. И у нама неприметно

Нешто се мења:

Опажамо, долази време сретно.

Тад замреше нам речи

Као испражњене пушке.

Доле у врту негде,

Опадају труле крушке.

Ваша ме љубав згреја. Кроз њу чујем

Анђеоски пев док сањарим,

Док путујем.

Верица Стојиљковић: Ноћ под Брдом орлова


Како су звезде меке и лепе

И како мирно шетају небом

До пола као осликане

а од пола сасвим живе!

.

Како је Луна тиха и тајновита,

И како нежно у дамаре жену дира!

Срму простире, сребра лествице,

За узлаз до љубавне царевине!

.

Како је песма птица у то доба снажна,

И како уз њу се распевава сваки цвет,

Док лептири трче ка светлу с прозора!

.

Како је шума цела, благо уснула,

Тишином дрема дуња и крушка,

А ево и трешња и шљива угледаше свет!

.

И како се нежно повија грање,

И трава се у корену помиче,

Док оком је гледа боголико биће!

.

И чује се из далека, неко на лири свира

Док срце у грудима туче,

Излетело би корацима од много миља!