Осећам страх пред твојим ликом. Склопила сам споразум са свим часовницима да престану да мере време. Све је на тренутак стало. И сам знаш да тренутак може да траје вечност само ако пожелимо. Као скромни слуга, прилазим ти са жигом очајања. Ти скрећеш поглед од мене. Божанска жељо, када останеш сама пожелећеш мене. Да ме опет створиш, да ме опет буде.
Позната ми је улица којом шеташ у предвечерје док ишчекујеш руке које ће те грлити незаборавом. . Знам све твоје неизговорене ријечи којима ћеш пробудити пјесме, пламеним језиком, горљивог ти сунца. . Познајем те по вијеђама у које си скрио прозрачно небо, које само птице небеснице, парају стиховима. . На твојој трпези обиље насушности и нектар што напаја грлене тишине, које, ‘мјесто ћутањем, миром исписују ријечи. . Познајем те по рукама, и уплетеним прстима што извезају платно најфинијих додира, филигранских, не би ли у њих и саму вјечност златним везом уплео. . Познајем ти утробу која чека искру, незагаслу, да ти прокопа рудокопе мисли не би ли те исклијано сјеме плодом даривало. . И када би избрисао записе сјећања на оронулим зидинама нутрине бића, познала бих те по азбуци љубави којом су пјевале пјесме које никад не престају.
Постоји глас који те из сна прене као тајна. Сав бескрајан и звучан. И светао као звучно сунце. Глас од којег се ти што земља си и пеп’о, преобразиш и измениш по изгледу, кад смиреном свешћу звери свемирске кротиш. И разбуђен душом хрлиш у далеке висоравни, док светлошћу, дарованом разгониш таму отровну, тражећ миомир заборављени, давни. . Јер, почашћен шапатом Божјим биваш кап од капи са извора Крста и биваш башта биља небеског, благост чврста. И биваш сјај звездани, пресликан из вечне плаве радости. Разливен сав, као бели пламен у Срцу, као љубав освештана, огњем дана. . Храброшћу лептира који пламен љуби, ка њему одлеће. . Постоји лепота из суза проникла из тамне радости сна, где у опомени пеображен изрони глас румени. И пчела у прашна небеса полети ка слаткој лепоти цвета. Дисањем душе изнад оштрице мача, духа вододелног. Изнад света. . Постоје људи – птице спокојног пламена у оку. Изнад ове помрачене звезде засјаје, људи, птице, неболетне и сведу сунчеве зраке у то срце што се сузарником каза. У акордима смирења и када болна крвари рана. Кад светлост блажена је врело обновљено што га небо точи. Љубав, освештана.
Начинити копију мозга увученог у самог себе и неки други пут га обасјати њим самим. Запалити га надути надети – све док не прекине круг. Потом спојити струје у магнетни чвор и махинално набацити куку на клин хоризонта. Потом нема журбе и нема закашњења. Испада да је све предвиђено и спојено у равнотежи. Центрифугални плес може почети, носећи у врховима прстију позлаћене спирале, са ритмом који је вечан који траје који се нити умара нити одмара.
Подигло се шест другова у Индију, у далеку, жеља им је видет слона, не вид’ли га у свом веку. Рекао им један старац: „Признајем вам прохтев лепи, ал’ ви, људи, видет слона не можете, ЈЕР СТЕ СЛЕПИ.“ Јер одиста, слепи беху сва шестор’ца ваља знати, ал’ одговор њихов беше: „Ми ћемо га опипати.“ Е, па добро кад је тако. И одоше шест другова и стигоше у Индију до слонова. Примаче се један братац једном слону, и то с бока. Опипа га, онда рече: „Вала, ствар је то широка. Не треба ми очњи вид слон изгледа као зид!“ Други братац, тај је опет спреда стао, па је слону зуб дугачки опипао. И он рече: „Е, сад ми је ствар позната, слон изгледа као дирек мојих врата!“ И трећи је спреда дош’о своме циљу, он је слону опипао само риљу. Чим опипа, одмах рече: „Знам сад и ја, слон изгледа као нека грдна змија!“ А четврти, он је опет друкче стао. Па је слону само ногу опипао. И он рече: „Хвала Богу, знам већ сада. Слон изгледа, слон изгледа као клада!“ Дође пети па ти руку горе диже, опип’о је слону уво, ништа више. Па сад му је суд изрећи било лако: „Слон изгледа ко лепеза, исто тако!“ А шести се примакао одострага, њему опет реп тог звера паде шака. Чудећи се пип’о га је понајдуже, онда рече: „Слон изгледа као уже!“ После су се препирали дуго здраво, који од њих шест СЛЕПАЦА има право. Та сваки је им’о право нешто малко, АЛ’ЦЕЛИНУ НИЈЕ ПОЗН’О БАШ НИЈЕДАН БАШ НИКАКО!!!
Пролог, мајка и сан, сан, мајка, пролог и ја. Залуд је све што сја, сваки петак, метак и мрак. Залуд је сат што обеси дан, украде грам ничега. Пролог, патња и јад, сан је све што сам снио, сваки пређени пут што му име знам, чезнем да прилог вам дам. Залуд је свако свето слово, чак и оно што сам волео, волео и буном је клео, убраше и моје дуње неко. Пролог и јад, дуња и још јаднији ја, са прологом у глави, што без лажи, лажем. Чезнем да ти пролог дам и кажем сан, што сам синоћ снио. Јад, љубав и бдење, појешеће нас мрак има да нас сатре за крај. Поново лажем, а мрак је и лажем да је мрак, само да те сањајући угрејем, а ти на покопу осветли мрак и знај, бдење је за двоје…
Ти кажеш: После човек буде танане светлости сноп или нека маглина. Ја кажем: А можда буде птица или цвет Или млада жена. Можда га ипак има. Ти рече: Али ја нећу бити она иста – И погледа ми у очи замишљена.
Ни ја нећу бити она иста, рекох, Са ликом који ће моја деца препознати, Непознатој ми ни мајка неће поћи у сусрет да ме прими.
Ти рече: Бићу тамо ужасно сама… А можда нећеш заборавити да си на земљи некад живела Гледајући неке прелепе пределе рајске.
Мени нису потребни, ти рече, ти предели рајски, Лепше сам у свом завичају видела. Можда ћу треперити само и бити светлост бела, Можда ћу постати нека нова небеска река. Ако нешто постоји покушаћу да ти се јавим. Да ли ћу и тамо друговати с песмом сатканом од девојачких жеља, ти рече.
И оде. Преда мном лежи порцеланска лутка У кинеској свечаној свиленој одори. То ниси ти. Савлађујем ужас и страх. Где оде? Где си сада? Ја се бојим. Само свећа на сточићу у соби гори…
Смијала си се ноћас Трчећи и Ломећи трску, Миришући на блато и зној, Миришући на летњи гријех. . Летњи гријех Под четвртином мјесеца Гдје смо читави стали. . Сањао сам да бјежиш Док комарци жељни погане крви, Пију моју крв. . Смијала си се Пружајући ми најтање трске, Док се циједила крв Низ твоје бутине Изуједане комарцима и Дојке надимале Изуједане мојим устима. . Учинило нам се Да тако огрезли у гријеху Крвожедни и Ја и ти и комарци Можемо дочекати млад мјесец.
Не, драга – нисам ја тај до врха степеник На који ступаш у хаљи свилених страсти Знаш и ти – ја сам животом рођен песник Отуђен од сваке – чак и песничке власти . Нисам ни грана на коју качиш осмехе Бестидно лажне с очима на врху брега Нисам анђео, јер волим и ја неке грехе Кад страдаш у одрицању од свих и свега . Знај, нико није власник песничких тапија А ја ни у власти било чијих привиђења Нити ме задивљује с врха мимикрија Већ живот без лажи – пут невеликих хтења . Не молим се у цркви с троном место олтара Нити слушам грактање птица крешталица Лепет њихових крила чула ми умара Не, нисам степеник прљавих степеница