Владану

Пунила се душа
У храстовом ладу
На извору мудром
Што те знањем мије
Тек душа устрепти
Радости препуна
Чује срце своји
Што грудима бије.
Тад окупан миром
Слушаш своју душу
Те звуке љепоте
Што се тијелом шире
Па се соје срцем
Са небом и земљом
Све пјесме у теби
Одједном оживе.
Расти према небу
Корјенима везан
Дај мира и хлада
У тишини бивај
Са извора мудрог
С којег пијеш сада
Оздрављен и свјестан
Радуј се и снивај.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

…

Вјеровали или не, најважније је у чему сте присутни.

Присутност собом даје живот свему.

Зато није најважније бити само присутан у тијелу, у разуму, у свијету… већ у души, а одатле опет у свему другом кроз Љубав.

Да ли је то лако постићи?

Ако то покушавамо задржавајући свој центар у егу, није лако, уствари је немогуће. Тад смо присутни у егу, дајемо тад живот (Себе) свему што се кроз его уздиже у пажњу. Тад нам је очита одвојеност од свих и свега, и стога и потреба да задовољимо нагон самоодржања, те смо увијек спремни на борбу за опстанак.

Али отпустимо ли тај грч самоодржања само на трен наш дух нам одмах убаци сјеме знатижеље те бар помислимо “како ли је бити слободан од те немани”, од потребе да се константно бранимо и нападамо, од те наизглед неизлечиве болести; од потребе да опстајемо.

Само храбри зароне у визију, и прије него ли знају како, она их уведе у другачији свијет, гд‌је је све исто а ништа није како је било, гд‌је је све оно што је до тад изгледало одвојено и неповезано, од‌једном свепрожето у Једноту. Прије него ли и знају гђе су се смјестили њихова ПРИСУТНОСТ им открије … душу.

Тек тад схвате да душа није недокучива, да није мртва, да их од ње не одваја ни простор нит вријеме, и… нађу се у чаролији, сједињени, усхићени њеном Једнотом, Љубављу.

Па какве нам то практичне вриједности доноси?

Љубав собом мијења наш свијет.

Љубав отклања страх, порађа нас изнова у Слободи.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Момче иде планином,

а девојка градином.

.

Он се меће глогињом,

а девојка трњином:

.

не мисле се убити,

већ се мисле љубити

.

Фото Otkup antikviteta

Приредила Верица Стојиљковић

Свест о аријевском пореклу запљускује све европске народе, а то управо и јесте почетак буђења и освешћивања Словесног Човечанства.
Срби су међу првима у Европи схватили, да само свест о аријевском пореклу може да их узнесе у божанске висине, одакле ће много лакше да се боре против сеновитих човеколиких сподоба, које су наумиле да пониште и затру Дух Стриборјанства, Дух Аријанства, те да Тамом и Злом завладају на Земљи.
Јер, колико је освешћених Предака за нама толико је и Снаге у нама!
Свест, или још боље: самосвест о својему пореклу, о познању ко си и чији си, јесте најбољи вид одбране и заштите од мрачних сила које желе да затру сваку самобитност и самосвојност, те да потом поробе ум и разум, душу и дух, мисли и осећања, науме и намере, како личности тако и народа.
Све је више самониклих и самосвојних националних, расних и патриотских покрета диљем и широм Европе; покрета Аријеваца који схватају и освешћују да имају заједничког непријатеља у нижој мрачној раси рептила и лихвара, сенки и прикојаса.
Ти млади и освешћени људи свуда по Европи, с љубављу говоре о Србима, као ратничком и духовном аријевском народу.
Сви европски аријевски покрети схватају да се Срби боре за Истину и Светлост, за Право и Правду, те отуда несебична и свестрана подршкима Србима на свим зборовима и скуповима широм Европе.
Ово је прилика да споменем младе пољске националисте и патриоте, у којих се убрзано шири свест и самосвест о аријевском бићу и битију.
Заиста, Пољаке сам одувек видео као чисту Расу, Аријевску Расу.
У Пољака има нечег природно отменог и господственог, нечег племенитог и узвишеног што није од овога света.
Мушкарци су врли, достојни и дични ратници, а жене праве словенске, аријевске лепотице –
оштрога ума, бистрога духа и топле танане праисконе хиперборејске душе.
Све време минуло, Србима је све већа подршка и помоћ пристизала из Европе – из Пољске и Русије превасходно, а потом из Чешке, Словачке, Белорусије, Италије, Норвешке, Немачке, Украјине, али и одасвуда другде.
Буди се аријевска свест, и Европа бива све самобитнија и самосвојнија, све моћнија и слободнија.
Све је више Европљана Аријеваца, који схватају да је Европска унија највећи непријатељ Европског Аријевског Духа.

Фото. Древна Аријевска кућа; Википедија

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Самоћа не одолијева
мразним замкама
и блатњавима говорима
умишљених и раскалашених људи.
.
Самоћа је зрела и јасна.
.
Самоћа је награда
и круна смирења.
.
Самоћа је молитвена.

Фото:ФБ страница – 𝐍𝐐𝐄李

Са стене на једној стеновитој планини
У Чарној Гори – некад од неког названој Црна
Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет
Недалеко испред мене врви град у равнини
Около стене међеди тигрови змије покоја срна
Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

Говорим себи и теби и свима у себи
Усредсреди мисли путниче у Вечност
Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:
У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

Говорим себи и теби и свима у теби
Стваралачка сфера је Душа-Чистост
Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!
Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!
Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим
И нова пространства која границе руше
Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка
Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Фото: Планина Сјеница; Википедија

Ноћас ћемо брати биље што све ране лечи
Негде цветак, негде лист, корен, негде плод,
Сви помиловани, душом упитани
у корпу месечином плетену, ће стати!
.
Понећемо и камење зрело и потока искре
Мало песме зрикаваца, ноћних птица,
Вилин коло са врха женске планине,
И мед са кора, коловођа дрвећа!
.
И пред јутро, кад већ сунце буде будно
Дому ћемо поћи, где, ватре радосне и
Жеље благосне већ пламте и
На њима ћемо силу љубоносних
Срцалека направити – то прозори су душама
Ка пољима белим, ка пољима златним!

.

Фото: Фототека Србског Журнала

Заборавимо слике прошлих дана,
Кад нисмо знали да смо племе исто,
Кад је у руци љут јатаган блистô
Попрскан крвљу братовљевих рана.
.
Заборавимо да смо бојем дугим
Огњишта своја поткопали сами,
Са своје мржње остали у тами
И своје главе спустили пред другим.
.
Заборавимо! Једна нам је мати –
Једно смо стабло а са једне груде,
Па нек нам једна и мисао буде
Што ће нам срцу нове снаге дати.
.
Уз тврда рала нек са њива наши’
Од‌јекне пјесма јака кô вал брзи,
Пјесма мирења коју туђин мрзи
И као сова сунца ње се плаши.
.
Посијмо сјеме, а да здраво буде,
И Бог ће свога благослова дати,
И једног дана свијех ће нас звати
Да златном жетвом награди нам труде.
.
Гле, свако стабло гранама се брани
Кад дође вјетар да му трга жиле,
Па буд’мо и ми обрана и силе
Земљи отаца што нас хљебом храни.
.
У њој су дивне шуме и захлађа,
Њене су ријеке као небо плаве,
Њена су поља пуна сваке траве,
А здрава лоза слатким плодом рађа.
.
Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,
Па, ако нам је своја мајка драга,
Будимо браћа да будемо снага
И своме добру сазидамо зграде.
.
Што да нас вјере на злу мржњу гоне
Кад наша срца једном ватром бију?
Кад наше мајке покрај чеда бдију
Зар једну пјесму не пјевају оне?
.
Једног смо стабла огранци и грана,
Па не питајмо ко је вјере које;
Ми ћемо учит јеванђеље своје,
А ви се свога држите корана.
.
Заборавимо! Једна нам је мати –
Једна нас земља једним хљебом храни,
Па нека брата брат рођени брани,
И Бог и Алах добра ће нам дати.

(1902.)

Фото: Браћа; Википедија

Врелина

Осећаш ли душо, како нас обоје
Обузима врелина?
Док ми прилазиш, кроз груди ми се
шири топлина…

Море нежних струја,
кроз ноге ми силази..
Срце брже куца,
љубав ми прилази.

Загрли ме нежно, уједно и страсно,
уздаси ће моји потећи гласно..
Утопићу се у тебе,
ко река у море…
Љубићу те помно,

све до беле зоре.
Сви додири лаки, телом нека лете,
врелина се шири, около планете..
Осећаш ли душо,

да душу ти волим?
Мада моје тело о томе говори.
Врелина у телу, врелина у глави..
Обоје смо знали да љубав то прави..

Осећаш ли душо, да душу ти волим?
У оку ми читаш, не морам да молим..
Горимо к’о свећа, као једно биће..
Врела ноћ прође. Ето, већ свиће..

Фото: Врелина; Википедија