Сад и овде, у овом тренутку,
погледај ме – очима што горе као свеће у тами.
.
Додирни ме лагано,
као први стих који нежно бруси душу,
осети како ћутање одзвања
као музика коју само ми разумемо.
.
Ветар сам који ти милује врат,
чежња у сваком уздаху,
жеља што гори испод твоје коже.
.
Хајде, буди ме.
Проведи кроз ноћ, кроз стихове,
буди мој дах, мој уздах, моја влажна тајна.
.
Твој сам сонет –
сад је време да га напишеш.

Фото: Фб страница – Flawers and Nature

Сејем
Трагове отишлих тренутака
Радости и сузе у очима
Дрхтаје срца и песме на уснама
.
Сејем
Звезде тиркизне, на птичијим крилима
Безкраје пространстава у њиховим очима
И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама
.
Сејем
Траве лековите, по твојим ливадама
Испод камена, белутака и
Поред шума планинских потока
.
Сејем
Уснуле срне, у бдењу јелене,
Нараштај белих вучица и вукова
Чуваре твојих поља и цветних вртова
.
Сејем
Сребро и злато, храмове што гради
Неба свих боја, месец бели и
Сунца насмејана
.
Сејем
Росу, капи што живот дају и
Од немила исцељују,
Што над тобом, љубљеном од Бога
У вечности бдију
.
Сејем
Пламенове беле, жарне,
Светло у плесу срца твога,
Љубави латице, румене и љубичасто плаве
Везу грожђа, јабуку и жирја –
Све зри – милина је смираја
.
Сејем
Радост искрице за све што су овде
Очеве, мајке, браћу, сестре и
За оне што већ су – тамо негде

Сејем
Чежњу и истрај тренутка
Кад корен постане исти и
Врисне створено у радости – Чудо Творца!
Још – живот један!
.
Сејем
Светове у љубави израсле
Нежност што дише се и
Милост сваке душе!

Фото: Сетва; Википедија

 – Наташи Мишић

Вечерас морам да ти видим лице,
кад седиш поред мене,
и држиш ме за руку, док ја пијем
омиљено пиће.
Пусти све те нежне речи,
кроз шапат реци ми љубав,
па ме њима вези.

Песнице, хоћу да наздравим,
кад наспеш
чаше двије.
Да те питам,
је су ли штале у
песму,
наше усне двије,
да ли ће мо
дочекати зоре
уз пољубац
да нас љубав грије.

Зови музику танга
и тихо, елегантно на прстима крени.
Шармантно се ти насмеши,
загрли ме и самном ти заплеши.

И ако случај се деси
да ми усну усном
дирнеш, немој стати,
рада сам знати
којом снагом

страсти ти ме пратиш.
Да ли ти тај додир очи затвара.

Могу ли ти,
Божански
потоци вина
дати толико моћи,
да могу са тобом
уз песму и игру
пити целе ноћи.

Пружи ми то
Божанско пиће.
Хоћу да видим
како ноћ поред тебе капље
и зора свиће.

Затвори ми очи,
да те боље видим.
Гледаћу, да ли ће
твоја усна знати,
у тој драми,
по врату моме,
уздахе да ми мами,
па да ти шапнем
и ако сване, немој стати.

Вечерас да ћу ти
моје очи, уста моја,
руке моје.
Зови ме љубав.
Покажи ми нежност,
кад ми ставиш прсте,

на груди моје чврсте.

Би ћу ти препуштена,
бићу ти љубка,
узми ме на руке
до задњега јутра.

Ево ти моја душа питка
и рука моја витка,
грлим те, љубим те,
нека нежност пламса
уз чаробну музику Брамса.
Заплешимо.

Мирисом твоје душе,
доведи ме
до самога транша,
буди вечерас мој сан,
моја ренесанса.

Моја радости и љубави велика.

Фото: Танго; Википедија

Моја је душа са душом птице
што се над пољем са ветром носи,
са криком гаврана на сувој грани,
и гаком вране проклетнице.
.
Моја је душа у коврџи реке
са душом брвна што обале спаја,
у светлу истока, утихнулој ноћи;
предана мислима, крају приче неке,
моја је душа источно од раја.
.
Моја душа сања тихи лет лептира,
просторе далеке, бескрајне лепоте,
широке видике, звукове свемира.
У бојама дуге границе отвара
моје душе, душа нема нигде мира.

Фото: Птица-душа; Википедија

°сећања на Десанку Максимовић

Не, немој ми прићи,
то је само за оне који
су храбри само кад гину.
.
Пролећем си опијена.
И страх и чежња
и бол и стрепња
на растанку рађају
слово љубави.
.
Не, немој ми прићи,
дружићу се са сунцем.
Биће то опомена,
молба младости,
да сутрадан будем неко
ко хоће да доживи чудо.
.
//Немам више времена//

Фото: Песникиња Десанка Максимовић; Википедија

Срећа је кад ме прати добра воља
Срећа је што сам данас више него јуче боља
Срећа је што сам пронашла себе
Срећа је и кад обрадујем тебе.
.
Срећа је неког загрлити
Срећа је са извора пити
Срећа је срећан бити
Срећа је срећу дијелити…
.
Срећа је носити Љубав
Срећа је Сунца сјај
Срећа је само у нама
Јер тада нема крај.

Фото: Фб страница – Flawers and Nature

Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота
.
Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним
.
Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени
.
Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања
.
Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан
И кроз Истину дођемо до коначног буђења

Фото: Фб страница – Flawers und nature

Оплођени слузом прилепљивим
Изродили хајкаче китњасте
У чопоре букача блејећих

Семењаци шанкром окрастани
Извајаше бојнике оловне
У јаловце с чутурама празним

И тирана лавине јездеће
Обвијене осјајем светачким
Благослова братије безбожне

С панцирима од рђе прозуклим
Упрљани несојем пљунутим
Омотани невиности пасом
И угнаше уке у неуке
Развезаше учкуре умнима

Распасане под бич их повише.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ја сам дете,
чујеш ли ти велики свете?
Зато не волим ауторитете,
не волим што лажете,
због ситница лудујете,
за глупости се натежете.
Стално децу опомињете,
псујете, злобом се трујете
и стално нешто препирете
а живот заборављате и одлажете.
И зато вам опет кажем,
ја сам дете!
Немојте да ме расплачете.
Ја волим да се играм и правим пируете.
Волим када се звезде по небу разлете,
када ми мириси цвећа на нос слете,
и волим са другарима сусрете,
када се наши погледи залете,
и идеје полете,
па постанемо чаробњаци, чудаци, акробате,
природњаци, чике и тете,
или неко страшно чудовиште.
Ја сам дете.
Зато немојте да се чудите,
на мене вичете или косу чупате,
када паднем или ми руке нису чисте,
или су ми мисли чукнуте,
речи чворасте, а жеље чудновате и ћакнуте…
Чикам вас да се сетите,
како је то било када сте ви били дете.
Да ли сте имали идеје блескасте,
или замишљали чаробне светове
и далеке планете?
Какве сте имали догодовштине
или сте можда писали докторате?
Какво сте ви били дериште?
Реците ми сада, сетите се,
док мени филозофирате,
слободу и радост ускраћујете,
безбрижност ми крадете,
снове ми успављујете!
Чикам вас, сетите се!
Ја сам дете!
И молим вас престаните да галамите,
да ме фрустрирате,
да ме гањате и гњавите,
да ми говорите и намећете ваше гледиште,
снове гушите.
Пустите ме да будем дете!
И волите ме, грлите,
са мном сањајте,
и играјте, живите…
У детињство се вратите, и гласно реците,
ЈА САМ ДЕТЕ!

Фото:Ја сам дете; Википедија

Не преводите моје пјесме на друге језике.
Моја слова неће упити туђе очи
жељне неког другог знака,
који се није обременио
мојим сјеменом.
.
Не преводите моје пјесме
онима, који ће поред њих гладни остати,
а уткане мисли сирочад,
тражећи коријен
и мајчинско рухо,
у које би се огрнула
милошћу познања,
припадања.
.
Оставите моје пјесме на српској земљи
да се натопе ћириличношћу,
као насушношћу,
да се ријечи растворе,
поједниначним словом проговоре,
сагласјем искри свјетлости,
богорадости.
.
Слова су моје кремење,
небеско ордење,
што би да заискре,
и у огањ да претворе пјесме,
на којем се грије душа народа,
тражећи крстолики знак
на којем ће се наново родити,
и васкрснути.
.
Жуборе пјесме у мени,
уписане азбучним редом,
у незаборав.
Чекају, да их ишчитају
нерођена дјеца,
када их породи мајка земља,
и причестити Светим писмом,
ћириличним,
самом истином богопознања.

Фото: Србско писмо; Википедија