Сам са собом – окренут страшном суду,
у ноћи као испод
звона,
нетрагом трагам ко да ми корак
мину
предосећа.
.
Кроз тишину до грла закопану у вејавицу,
као запаљене гранчице
пуцкетају
моје мисли
ископавајући наду у дубинама
искони,
од чега им се
снег
на крилима топи.
.
Уоколо мене стопе звери – даљина
о коју глад
опустеле зубе оштри.
.
Ноћ, снег,
свет до кога сањам
док ми гатара
из длана
слово љубве чита.
.
Ту где је сенка живота пала
и следила се
у мртав пејзаж,
само моја крв осветљава
пут до живих.
.
Сви са собом –најближи свету,
очекујем да
од тишине
тренутак
експлодира.

Фото: Фототека Србског Журнала