Не љуби ме.
Или ми се
само чини…
.
Усамљена на животној
бини…
Док громови туку,
.
тражим мирну луку,
додир душе…Моји
се светови руше…
.
А, можда и
да опстану могу…
Ко ће знати…
Цех, неко, мора
да плати…
.
Сузом, болом, док
седимо за истим
столом,
што некада беше
Трпеза Љубави, среће…
.
Срце воли, себе
се одрећи неће!
Јер, у њему
су бонаце и
олује…
.
Једном ће неко
глас мога срца
да чује…
.
Коинциденције чудне.
Песникиње будне.
Кроте своја срца.
Док суза грца.
Или се са Радошћу
грли.
.
А, живот хрли
својим током.
.
Само унутрашњим оком
илузија се брише…
Иста? Никада више!

Фото: Фототека Србског Журнала