пише: Милош Марковић

Када сам, пре пар недеља, добио ову Хандкеову књигу на немачком језику (Die Geschichte des Dragoljub Milanovic, Jung und Jung, Salzburg und Wien, 2011.), неколико дана нисам скидао ни најлонски омот са ње, да је макар прелистам. Одмах сам је прекрио другим књигама и новинама на мом (не)радном столу, да је не гледам, да ми својим садржајем не изазива мучне асоцијације, које понекада имају чак и органски карактер. Никаква радознолост, па ни неки стечени нагон за читањем, нису ме приближавали таквој књизи. Тешко ми је то објаснити другоме, пошто своја деликатна осећања и магловита наслућивања, то не умем превести на језик логике.

Када градским аутобусом пролазим Таковском или Булеваром, окрећем главу на супротну страну да не видим ни зграду Телевизије ни Ташмајдански парк, како бих себе поштедео убрзаног куцања срца, грчева у стомаку и скока крвног притиска.

У тој ситуацији хвата ме неки присилни страх који не могу рационализовати, хвата ме неко необјашњиво убеђење да ћу поново зачути многобројне сирене (санитетске, ватрогасне, војне, полицијске) које се стапају у једно застрашујуће, чудесно, разарајуће завијање. Бојим се да ћу чути крике, вапаје, дозивања. Инстиктивно затварам очи или почињем неки разговор са најближим путником, како бих одагнао призор, слику човека, који, скоро са врха зграде, притиснут урушеним зидом, са главом према земљи, виси машући рукама. Лекари се пењу уз високе ватрогасне лестве, ампутирају му обе ноге, али његово срце није издржало. Верујем да је та слика неизбрисиво угравирана у бићу свакога ко је имао ту несрећу да је види. То, бар за мене, и није само језива слика, само чудесан призор, то је, пре свега, метафора хуманитарости „Милосрдног анђела“ и НАТО пакта,

Уосталом, да и није већ поменутих разлога, ја заобилазим то место, пошто ми је, пре једанаест година, забрањен улазак у ту зграду. А, верујте ми, нисам је бомбардовао! То је, како су закључиле наше мудре правничке главе, учинио лично Драгољуб Милановић! Они су пресуду  донели у складу са својом правничком ерудицијом, својом свешћу и савешћу, самостално,  без икаквих политичких притисака, што је и незамисливо у једном истински демократском друштву какво је, уз помоћ „својих западних пријатеља“ створила садашња властодржачка елита у Србији.

А ја сам, признајем, лично крив јер сам у ноћи њеног разарања био дежурни уредник. То је мојим тужиоцима и пресудиоцима послужило као некакав доказ режимског припадништва, што је, наравно, кривично дело! Иначе, ја сам, и то признајем, један врло себичан човек који је увек припадао само себи и својој деци, родбини и пријатељима, а никада ниједној и никаквој власти, режиму, партократији.

Истина, нико од многобројних клевника, мајстора за политичке етикете, није у том смислу могао пронаћи ни један једини доказ. Али у временима када је поражена и логика и етика и право и правда, у временима мафиократије и партократије,  није требало ни тражити никакве смислене разлоге да ме истерају са посла и лише права на егзистенцију.

Био је то незапамћен прогон и погром многих новинара, а све моје колеге и колегинице које су преживели бомардовање Телевизије, њих је наш унутрашњи, наш политички НАТО у Србији, лишио права на рад. Био је то, на неки начин, наставак мисије „Милосрдног анђела“.

Знам, није нормално оваквим личним исказима почињати приказ неке књиге. Но, понекада је немоћно и знање и искуство које сам стицао током својих новинарских деценија.       Уосталом, овим и оваквим текстом, првим у јавности после толико година, ја и не могу и нећу и не желим и не умем сачинити неки критички, смислени приказ књиге Петера Хандкеа Прича Драгољуба Милановића (Београд, Жагор, 2011. превод Бранка-Риста Јовановић). Бојим се да би пуко новинарско виђење ове књиге, било на неки начин и увреда за њу као такву.

Надам се, пошто све ређе и све теже узимам перо у руке, и пошто сам под разумљивим оптерећењима, да ће ми и Ханке и Редакција и читаоци опростити, уколико се конфузија у мојој глави и осећањима пренесе и на странице текста. Ја бих, само када бих био компетентан за тако нешто, о овој књизи најрадије говорио као о својеврсном моралном трактату и једној врсти хуманистичког крика пред све већом и све очигледнијом дехуманизацијом планете. А Србија је, баш у том трагичном смислу, посебна прича.

Ако ми недељник Печат,као једини до сада, омогућује и неку врсту личног печата, ја ћу ту једну једину прилику да нешто кажем, бар до сада, прихватити, па чак и злоупотребити! Казаћу, хоћу, желим, имам нагон да  обелоданим нека своја лична, сасвим лична размишљања, сасвим личне асоцијције и сасвим лична осењања, па и сазнања, поводом НАТО  бобмардовања Телевије (РТС-а). Држаћу се, при том, само несумњивих чињеница и логике које оне намећу.

Господине, велики господине Хандке, ви сте ме, својом књигом, својом кратком, а толико људском причом, ви сте ме  приморали, ви сте ме обавезали да, скромности заинат, кажем, макар само да покушам да артикулишем, како-тако, понеку реч.

Прво и прво, ваша књига је мене дубоко узнемирила, узбудила и ожалостила! Ви сте ми оживели оно, што у узалудном покушају самоспасавања, желим да заборавим, иако немам морално право на тако нешто. Друго, или прво, како хоћете, ја се, господине Хандке, бар у понечем, и не слажем са вама! У ту врсту дрскости могу унети понешто и од једне специфичне логике, сасвим личног, па и необичног угла гледања.

Драган, тачније Драгољуб Милановић, (бивши директор РТС-а, бивши новинар, бивши ово-оно, као што ћемо, сасвим извесно, сви постати бивши овог или оног) није нипошто, упркос свему, неки трагични јунак ваше приче, ваше новеле, вашег есеја, ваших медитиција, ваше мале, а тако опширне књиге.

Драган Милановић је, сигурно без своје жеље, а још сигурније, без неких свесних амбиција, па и заслуга, постао – вишеструка метафора једног времена! Он је постао важнији, значајнији и од самог себе! Његова чудесна судбина високо га је наградила и сурово казнила, скоро иствремено! Он, Драгољуб Милановић (чак му ни лично име није толико важно, пошто постаје метафора), са таквом судбином, може ући у неку антологију апсурда где се лична трагедија може третирати и као посебна, лична привилегија! Ово и овакво своје уверење, које може деловати као атак на логику, морам објаснити.

Рецимо да је Драган Милановић обичан убица, он би, вероватно, био осуђен нешто блаже. Да је рецимо неки мафијаш средњег калибра, средњих  криминалних домета, био би, вероватно, при власти или у власти, а могуће је да   би био благо осуђен као „сарадник суда“. У оба случаја био би то обичан и брзо заборављен робијаш. Када би изашао из затвора нико га, као таквог, не би извадио из анонимности. Овако, он ће постати предмет многих правничких расправа, његов случај ће се изучавати можда и на факултетима, обезбедиће себи улазак макар у правничку историју, а можда ће, у неком времену, постати и славан јер српски народ више воли и цени жртве него хероје. Видите, господине Хандке, да Милановић није само жртва. Ових десетак година робијања – шта је то, то брзо прође, то је нешто занемариво, то је само посебна инвестиција у своју будућност!

Када се у неком будућем времену (верујем да није далеко) буде говорило, расправљало и писало о случају Драгана Милановића, о праву и правди, о судијама и тужиоцима, о адвокатима, о правном систему ове „Демократске Србије“, тада ће садашњи робијаш из Забеле код Пожаревца, бити у битно другачијој позицији. Он се неће морати стидети своје деце, својих потомака, свог народа, али не знам шта ће бити са судијама, тужиоцима и њиховим потомцима. И они ће, захваљујући Милановићу, ући у једну врсту историје. Не знам шта ће тада бити са њима и њиховим овдашњим налогодавцима и њиховим „западним пријатељима“. Они су још увек у позицији оних за које се у народу каже – Бога се не боје, а људи се не стиде! А како би се и бојали када им сила, као што је један НАТО пакт, улива осећање сигурности и непролазности.

Истина, биће нешто деликатније када неко, некад и негде, можда чак и у Београду, постави питање – како је могуће да се пронађе и осуди један једини човек, међу десетинама хиљада оних који су били ангажовани политички, медијски, војно и како ли све не, да почине такав и толики злочин!?

Можда су прави кривци међу онима који су погинули бранећи се од НАТО демократизације и НАТО хуманизације!? Замислите какви су то дрзници који су се у својој суженој нацисточкој, великосрпској, хегмонистичкој свести, бранили чак и од слободарске мисије једног „Милосрдног анђела“!? Не знам зашто наше „правосуђе“ не подиже, макар и постхумне оптужнице, против таквих!? Био би то велики допринос у процесу наше денацификације, наше масовне катарсе, нашем приближавању „европским вредностима“!  Ви сте, господине Хандке, добро уочили да се онај машиновођа бомбардованог воза у Грделичкој клисури спасио једне такве оптужнице, јер је имао срећу – да погине! Сад за сад се процесуирају само преживели. Сви су на списку!

Имам част да  обрадујем све „борце за људска права“, а читаоце Печата,  макар само да подсетим, да се у Србији, у издању Фонда „Биљана Ковачевић-Вучо“, коначно појавила једна јединствена књига. То је један километарски списак људи са њиховим биографијама, оних који су имали било какву функцију, макар и новинарску, у периоду 1987-2000, или у такозваним „мрачним деведесетим“. И мени је учињена част да се моја новинарска маленкост нађе на том чудовишном списку.

Ту луксузно опремљену књигу, са више хиљада имена, доживио сам као једну врсту савременог списка, чија се сврха и смисао битно и не разликује од намене истог таквог списка који су припремили Хитлерови сарадници уочи трагичне „Кристалне ноћи“ или „Ноћи дугих ножева“ када је у Немачкој ликвидирано хиљаде људи који се нису слагали са Хитлеровом политиком. Морају се, због домаће јавноси и личних заслуга поменути имена макар само нека, она из Уређивачког одбора. Главни је извесни Душан Богдановић, а у „стваралачкој екипи“, оној која креира списак за неку врсту елиминицаије обележених, жигосаних, су Велимир Ђургуз Казимир,Соња Бисерко, Жарко Кораћ, Никола Самарџић, Владимир Гоати, Рефик Шећибовић, Милош Васић, Петар Луковић  и други, углавном бивши ветерани Комунистичке партије и актуелни првоборци за демократију и људска права. Ето, нека се види, нека се зна да и и ми ( да не кажем Срби, да ми не замере) имамо ликове европског формата.

Ово можда и нема непосредне везе са књигом господина Хандкеа, али верујем да доприноси њеном разумевању или бар схватању права и правде у Србији, односно пресуде Драгану Милановићу.

Тако ми је блиско, могу рећи и болно блиско, једно очајање Петера Хандке који има уверење узалудности обраћања, узалудности своје приче, своје посебне приче, свог есеја. У праву је, јер изгледа да нигде није узалудније смислено писати и говорити, као што је то у савременој, модерној, демократској, европској Србији. Мора се, макар и укратко, цитирати то осећање узалудности, та мука писца који страхује да његова прича можда неће ни имати праве слушаоце.

„Ово није проповед, већ, рекосмо, прича коју ћу, ако буде требало, причати нарамку дрва или празној пужевој кућици… мртвим рибама у мртвом Дунаву, празним клиповима кукуруза на пустим пољима Војводине, сасушеном букету цвећа у зарђалој конзерви на гробљу у, рецимо, Породину, и на крају лобањи, или оном што је остало од ње, у гробу Иве Андрића“.

Разумем, разумем, блиско ми је то осећање, рекох већ, а опет, опет не могу да вас подржим у таквом расположењу. Знате, већ неколико дана често ме позивају пријатељи и познаници да ме питају да ли сам прочитао ову вашу књига. Њихово одушевњење, њихове утиске не могу цитирати јер требала би ми бар још једна страница текста. Ви, бар ви, господине Хандке, ви у Србији имате велики број поштовалаца и читалаца. Маните власт, до ње ионако нико нормалан овде и не држи. Њени резултати тек изазивају праву муку и мучнину! Мене чуди да већ нису нашли неки начин да вам забране улазак у Србију! Знате, они не воле пријатеље као што сте ви! Они воле, они обожавају само своје НАТО пријатеље! Њима је мало што је НАТО већ ушао у Србију, што је њен господар, они, замислите, хоће и сами да уђу у НАТО! Они хоће да ми као жртве обожавамо своје џелате. А тако нешто је познато само у ретким психијатријским случајевима.

Кад већ поменусте Андрића, имам повод да вас подсетим на једну његову процену, насталу давно, негде у „светлим педесетим“ годинама. Ризикујем да то цитирам по свом сећању. Он каже: „ Кад један народ проведе векове под окупаторском влашћу, а онда га зајаше његова рђава управа, тад се тај народ толико збуни и обезнани, да више не разликује властиту корист од властите штете.“  Наравно, ово више и није пишчев запис, ово је већ актуелна дијагноза садашњег стања у Србији.

Ви се, господине Хандке, у вашој књизи, не можете начудити како је могуће осудити некога на деценијску робију, на основу правнички потпуно невалидног, неозваниченог, непотписаног папира, а правог злочинца ослободити сваке одговорности! Ви се, као правник, позивате на право, законе и правду, на логику, на схватање укупне ситуације. Можда не знате да је у Србији логика постала неупотребива! Можда не знате да се овде патриотизам третира као кривично дело или као повод за исмевање људи!?

Немогуће је да не знате да је у Србији потпуно непожељно знање, образовање, рад, етика. Они који држе до поменутог, они морају напустити Србију. Већ је то, у последњој деценији, учинило 200 000 младих, школованих људи. Две хиљаде српских доктора наука поклонили смо Америци, јер су овде, као такви, сувишни!

Србија је заиста јединствена! То је, убеђен сам, једина земља на свету која је у фамозни 21. век ушла са председником владе (Зоран Живковић) као пропалим средњошлолцем! Председник Скупштине Србије, у њеној фази пуне демократизације и потврђивања европских вредности, био је пропали средљошколац. То је сада министар културе у влади, у име такозване Групе експерата (Г-17)! Тај пропали средњошколац сада говори и отвара изложбу о нешем Иви Андрићу!

Да ли и писац велике имагинације може замислити да постоји земља у којој прво радно место може бити гувернер народне банке, саветник министра војног, у којој се без икаквог искуства може постати министар иностраних послова, амбасадор или реформатор правосудног система. У једној Боцуани, Занзибару, Обали Слоноваче или Гвинеји Бисао, сигуран сам, директор државне телевизије не може бити пропали средњошколац. Може у Србији! Тако је и са Тв Пинк, са Тв Б92, Вечерњим новостима, Блицу итд итд. Србија је постала рај за нешколоване! Али, у тој земљи влада партократија и мафиократија,наше европске вредности! Србијом владају „клонирани, брозоидни комунистоиди“, како рече писац Жарко Команин, нажалост покојни.

Кад све ово, и много тога другог, сличног, имате на уму, онда постаје јасно како се у таквој земљи могу доносити и апсурдне пресуде.

Разумем тугу, клањам се болу родитеља и родбине оних који су погинули у Телевизији. Уосталом, то су моје колеге и пријатељи. Родитељски бол је бол до неба, изнад оних висина на којима су летели „Милосрдни анђели“! Са тим и таквим болом поиграла се и актуелна власт манипулишући њиховом непролазном тугом.

Када је на прву годишњицу трагедије тешио родитеље, вечити партијски секретар, вечити уредник и вечити директор Ненад Ристић, рекао је, веровали или не, и ово: „Погинули су прави професионалци, а нису погинули новинари, уредници, коментатори и пропагатори!“ Ово је, наравно оштра критика команди НАТО пакта због њихове неефикасности јер су, ето, оставили у животу више новинара којима је он био вечити уредник и шеф! А ти несрећници које је он стављао на списак за елиминацију и разноразна кажњавања могли би данас основати поприлично масовну органицаију под називом „Удружење жртава идејне подобности Ненада Ристића и сличних“! Он се,  Ненад Ристић, као шампион партијско-полицијске подбности не нализи у поменутој књизи. А онај који је у насталој ратној хијерархији био надређен Драгољубу Милановић, који је био члан Информативног штаба код председника Србије Милана Милутиновића, он, Божидар Николић, он је и сада један од властодржаца „Јавног сервиса европске СРбије“.

Када бих био у могућности да некажњено и јавно кажем имена оних који су, убеђен сам, знали за бомбардовање Телевизије, када бих то све могао објаснити, мени би било мало и неколико бројева Печата. Уосталом нико до сада, од новинара који су те страшне ноћи били у згради Телевизије, није био у могућности да о томе, бар као сведок, јавно каже једну једину реч!

Ову неочекивану прилику пружио ми је Печат, поводом књиге Петера Хандке чија се вредност и смисао никако не може процењивати само књижевно естетичким мерилима. Она је за мене нешто посебно јер ме уверава да нисам баш усамљен у размишљањима о дођају који чини њен садржај.

На крају, желим, морам то да кажем – Danke, sehr danke, mein Freund Handke!