Стари Словен: ЧАС ЈЕ КУЦНУО!
Час је куцнуо!
Уз звуке авиона, топовских удара и митраљеза,
у рову, сав глибав од блата,
чврсто држим у једној руци пушку,
а у другој барјак.
Кроз мисли ми пролазе речи:
„НЕКА ДАНАС БУДЕ ТАЈ ПОСЛЕДЊИ ДАН!“
Добошари најављују наш напад,
непријатељска ватра је свуда око нас.
Сви погледи су упрети у мене,
мисле да сам најхрабрији
и да први треба да поведем.
Приближава се полако, све заједно,
као једно су, и гвожђе и ватра и крв,
иду право на нас.
Наша линија одбране је разбијена,
више намамо где,
Смрт је дошла по своје.
„ПОВЛАЧЕЊЕ! ПОВЛАЧЕЊЕ!“
Неко од наших почео је да виче;
зар сада, када више нема назад?
Само напред, напред људи, сви за мном!
Заставу сам високо подигао,
и кренуо у јуриш,
ишчекујући метак међу очи,
само живи да не паднемо
непријатељу у руке.
Час је куцнуо!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 