Стари словенски празник, који је одменио Божић, називао се Крачун. Крачун је био празник зимског солстиција. Назив крачун, прасловенски корчун, је чистог словенског порекла. Изведена је помоћу суфикса ун од глагола корчити, једном ногом коракнути. Означава дан који закорачава у нов период. Та прасловенска реч корчун, српски крачун, код нас се изгубила. Потпуно ју је истиснуо назив хришћанског празника, Божића.

Срби су, од свих европских народа, у вези Божића најбоље очували прастаре обичаје из паганских времена. Које су, после прелаза у хришћанство, пребачени на празник Христовог рођења. То је већ сигурно доказано и о томе доста написано. Треба се само обазирати на бадњак који је у самом центру целокупног божићног ритуала. Обичај полагања бадњака на ватру био је заступљен и код других словенских народа.

Сима Тројановић сматрао је бадњак за „идол“ који „због сунчевог привидног хода и повратка на небеску сцену одиграва на домаћемм огњишту и сваке године се мора обновити као и Сунце, према томе и сила бадњака и његово деловање на пољске, људске и сточне демоне траје само годину дана.“ Док Тројановић у бадњаку види трагове култа Сунца, Веселин Чајкановић сматра да је бадњак заправо божанство које се спаљује да би поново васкрсло из мртвих.

Нема сумње да је прастари обичај који је заменио Божић обележаван као почетак нове године. Исто као што нема сумње да је био празник зимског солстиција.

Реч бадњак, по писању Хенрика Барића, стоји у вези са бдети. Бадњак, Бадњи дан, значи и дан уочи Божића. Тада се бадњак полаже на домаће огњиште. Хенрик Барић износи тврдњу да је бадњак у значењу бденије старије и да није хришћанског порекла. Са чиме се морамо сложити. Ако је Крачун паганског порекла, јасно је и да ће бдење уочи дана зимске равнодневнице бити дочекивање нове сунчане године. Бдење означава постојану будност. Према томе, бадњак је словенско име за бдење пред нову годину, коју отвара Крачун.

Вукашин Лутовац

фанзин „Крачун“, зима 2013.

Извор ГЛАС ПРЕДАКА