(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

 

01

 

Наше мишљење о некоме и нечему, увек је варљиво, превртљиво и непоуздано.

Може се говорити о осећању, али се о мишљењу не може говорити.

Зато што ми само умишљамо да имамо мишљење о некоме или нечему, а онда, када у саму суштину зађемо, схватимо и освестимо, да то није мишљење, већ осећање.

Ми смо, зацело, само умишљали да имамо мишљење, а онда, изненада, откријемо, да то мишљење и није мишљење, него осећање које се, лукаво, преметнуло у мишљење.

 

02

 

Зашто је варљиво и непоуздано наше мишљење?

Зато што ниједно наше мишљење није наше мишљење, већ је то оно што смо на свом животном путу напабирчили од других, било преко књига или из разговора, било преко родитеља или многих наших васпитача и учитеља, од најранијег детињства до дана дањег.

Сви су они, свесно или несвесно, на овај или онај начин, утицали на нас, на наше мишљење, на наше размишљање, на мисли наше, на замисли и промисли наше, на нашу животну поетику, на наш духовни и умни поглед на свет.

За разлику од мишљења, која су само привидно наша, осећања су заистински само наша!

Зато се и каже да је срце мудрије од главе.

 

03

 

Пита ме пријатељ, шта мислим о једном песнику.

Намерно нећу да споменем име песника, да не бих збуњивао и саблажњавао оне читаоце који (умишљају да) имају некакво своје мишљење о том песнику.

Питање је веома просто, али и сложено.

Питање је, штавише, слојевито и згуснуто.

На ово питање лакше ми је дати одговор у обличју песме, него изравно у оваквом сажетом лирском запису.

Могу одмах да одговорим, да немам никакво мишљење о том песнику, иако се дивим његовом песничком остварењу.

Могу још рећи, да је то расни србски песник; да је самосвојан и самобитан; да је, на свој песнички начин, прослављавао и величао Србство.

Могу да кажем и то, да је, као песник, изврстан стилиста; да се по стилу препознаје и разликује од мноштва умишљених и набеђених песника.

Али, више од овога немам шта словесно и сувисло (а да то буде самосвојно и самобитно) да кажем.

Све што бих преко овога рекао, то не би било моје виђење и мишљење, већ виђење и мишљење професора и академика, књижевних историчара и теоретичара.

 

04

 

О Србству, поново.

Србство није само Крв, већ, пре свега, Дух!

Србство јесте Род, али није Народ, није Нација.

Србство је Позвање; Србство је Каста.

Штавише, Србство је НадКаста!

Србство по Крви, а без Духа, јесте мртво србство.

(Обратите пажњу на велика и мала слова!)

Да би србин узрастао у Србина, он мора да сједини Крв и Дух.

Заиста, није лако бити Србин!

Зато што бити Србин, значи: превести Крв у Дух.

Ако нема Духа, онда ће србин заувек остати србин.

А такав србин, србин без Духа, може бити све што год пожелиш.

Сваког Божјег дана он може бити неко други.

Зашто је то тако?

Зато што је Србство рођено из Култа Ура.

Првобитно то није био Народ, већ Род и Каста (НадКаста) Ура, Чувара Великих Тајни.

Бити Србин, још значи и ово: имати Моћи Богова.

Имати Визије Богова.

Управо Моћи (Визије) Богова и чине Србство – Србством!

Сада вам је јасно, зашто многи (бивши) срби постају највећи мрзитељи Србства.

Зато што су изгубили Моћи Богова, изгубили су Моћи Духа Стварања, и постали су само срби; срби по Крви, али без Духа.

 

05

 

Ако на свом животном путу нисам обрадовао макар једног јединог човека, онда сам залуду и живео!

Ако се нисам жртвовао за ближњега, за љубав, за лепоту и доброту, онда ништа и није имало смисла.

Ако вас, драги читаоци моји, не радује ово што ја пишем, онда је бесмислено писање моје.

Не желим да пишем из таштине и сујете своје; не желим да пишем писања ради!

Никад ми ништа значило није, ако то није имало макар каквог-таквог смисла.

Ако реч коју сам записао и изговорио није одјекнула у нечијем срцу, онда је би боље било да сам муком мучао!

 

06

 

Унапред сам одбио пријатеље, да ми објаве изабрана или сабрана дела за живота.

Када ја будем напустио овај свет, онда нека други праве избор из свеколиких мојих песничких остварења.

Ако има шта вредно, нека узму и објаве; ако ничега вреднога не буде било, онда сам писао по води!

Нека тако и буде!

 

07

 

Није ми важно где ће ме људи сврстати и сместити; где ће се моја поезија наћи.

Мени је важно да сам, певајући, осећао безграничну љубав према сваком човеку, према сваком бићу, према свим световима.

И, важно ми је да сам волео и љубио, не тражећи и не очекујући да мене неко воли и љуби.

Волео сам и љубио, у оном праисконом и праизворном значењу речи.

Живот ће имати смисла само онда, ако си макар једног јединог човека љубио онако како љубиш душу своју.