Лирски записи

 

Моје детињство, до поласка у школу, пребогато је тајносаним доживљајима и предивним праисконим сликама предела и крајолика.

То је доба када Природа још бејаше девичански чиста, и када човек живљаше у складу и саображју са Мајком Природом.

Све тада бејаше чисто и бистро: горски извори и потоци; шуме, рудине и пропланци; поља кукуруза, пшенице и ражи; праискони високо и дубоко плаво небо, и снежно бели гроздови облака на небу понад јасно зеленог горја.

Могао си тада ходати данима: преко брда и гора, преко пропланака и висова, преко њива и рудина, низ потоке и котлине, поред слапова и букова, поред извора и врела, и нигде не би наишао, нигде угледао не би, ни најмању гомилу стрва и смећа.

За људе у том добу, у добу девичанства Природе, бејаше грех бацати смеће, бацати било шта погано и нечисто, у извор или поток, у шуму или реку.

Све што је нечисто, погано и стрвљиво, људи су, тада, или спаљивали, или, пак, у земљу са живим кречом закопавали.

Ти једва писмени или посве неписмени горштаци; ти прости сељаци – ратари, воћари, пастири и ратници – имали су више знања о Природи, имали су више љубави за Природу, од већине савремених школараца и интелектуалаца који бораве по градовима.

Нигде данас више нема таквих слика из Србије.

Куд год се окренеш, камо год да кренеш – свуда је пластика, смеће, стрв, поган и смрад!

Таква је и душа оних који бораве у Србији.