Лирски записи

Док слушам дивотан божански глас Тијане Јурић, глас који поје Рјабинушку, изненада ме запљусну, и обхрва, непојмљива космичка туга, и намах осетих како ми срце и душу прожима праискони бол, онај неизрециви бол од којега може у трену да се цикне и пресвисне.

Све у мени затрепери, и уздрхта –

од туге, од сете, од боли!

Згрозих се и занемех.

Дивотним гласом, гласом који није од овога света, поје Тијана Рјабинушку, а њене плаве очи, очи боје пролетњег неба, посматрају ме однекуд из даљине; посматрају ме, гле! блажено, тајносано и умилно, однекуд из дубине звезданих јата.

О, каква анђеоска лепота и дивота!

О, каква лепота и дивота на Тијанином лицу, у Тијаниним очима, у Тијаниној души!

А речено је, давно је речено, да само лепота може спасити свет.

Зашто ова непоновљива и неизрецива лепота не остаде још у свету, да спасе свет?!

Ако таква божанска лепота прерано оде из света, ко ће онда, Боже, да спасава свет?!

 

На левој обали Дунава, с вечери, 8. августа 7522/2014.