На Врањешком гробљу у Радобуђи, понад Ариља, подно Небеске планине, с вечери у сутон румен, кад топао дашак, с висока горја, доноси мирис зрелих оскоруша.

 

Сетно трепере врхови јасика, спрам Сунца од руја, што тоне иза пурпуром осутог горја.

Тишина векова, и давно уснули Преци.

Седим на камену, и зурим некамо у плаветне даљине сутона.

Полако напуштам себе, и вијам се високо понад крошања модрих столетних букава.

Небо зелен–плаветно и лагани праменови румених облака.

Све је ово сам сан!

Само сан који сам давно негда толико пута и будан сневао!

У сновима што у сну снијем, упознајем Претке своје са Потомцима својим.

Кажем им: Сви сте ви, истовремено, и Преци и Потомци једни другима!

Сви сте ви, заједно са мном, Једно Биће –

Сушто!