Драган Симовић: Спасоносна реч


IMG_20150320_172632

Има тренутака,

када оно

што, заистински,

свим бићем осећам и знам,

не могу да искажем –

не само обичним, већ никаквим речима.

Тада се догоди,

 да, изненада и у трену,

застанем скоро на по речи,

повучем се у своје унутарње биће,

и стрпљиво чекам,

да ми богови пошаљу

своју спасоносну реч

 која ће бити

потпуна и јасна праслика онога

што, тренутак пре тога,

нисам умео да разјасним.

Један коментар

  1. Свамила's avatar
    Свамила

    Има неких, никаквих сати, када ништа не иде. То су сати када нешто желим да кажем или напишем а не излази ни једна једина, не паметна, но нормална реч, камо ли реченица. И начудити се не могу. Преплави неки осећај / неосећај, за како ти кажеш, казивање. Желиш- а не можеш!
    И шта се ту деси? Како одједном да човек жели да нешто каже а не може јер не зна да пронађе ниједну реч. Као да никада у животу говорио није или као да никада у животи мислио није.
    Како се то догоди, да се одједном нађеш у неком празнилу? Где год погледаш, нема ничега? Ретко се овакви тренуци догоде мени али ево, данас трају. Трају већ пар сати. Умор ли је то? Не знам о чему се ради!
    Хтела сам да напишем нешто у коментарима код тебе али није било речи. Управо си ти о томе и писао! И ево седим у својој соби а као да је сео неко непознат. Себе не могу да препознам, не могу да нађем. Где ли се изгубих? Само да не траје дуго!

    Одговори

Оставите одговор на Свамила Одустани од одговора