Драган Симовић: На јесењем ветру
Волим тако да седим докон
по васцели божји дан,
да тихујем,
сањарим,
сневам и маштам,
и да ништа
под милим богом
не радим.
Волим да будем посве сам,
и да ослушкујем тишину
далеких оностраних светова.
И волим још, с вечери,
да се загледам некамо у даљину,
и да часима у бескрајном низу
зурим у румене,
љубичасте и малинове облаке,
без сврхе и смисла.
Да будем бескористан и непотребан,
да будем никоји и ничији,
да будем попут травке или шаша
што се лелуја,
њише,
шуми и шашољи,
на јесењем ветру.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Више пута прочитах ову песму или боље рећи „самовиђење себе“, и размишља тако дуже времена о свему овоме,што песник рече, па се упита и закључи. Ако ово прочита неко ко никада није чуо ни видео, нити прочитао било шта од његовије дела , рећи ће; “ па ово је стварно нека ленчина, али веома искрен и поштен када овако збори о самоме себи“. Запитаће си и рећи , шта овај уопште ради и да ли ишта зна. Али Ми који познајемо и пратимо нашега песника, на све ово ћемо се радосно насмешити. Када наш песник бива докон,када тихује , сањари, машта и под милим Богом “ ништа не ради“ , он тада уствари врши најопсезније припреме за неко ново дело , и тада је он у непосредној вези са вишим Световима и Божанствима, из којих црпи све ово о чему нам већ годинама говори и пише .Све ово што наш песник ради,то изискује огромну духовну снагу и моћ, која исцрпљује његово тело до крајњих граница. Он је Божији дар, који је подарен Беломе Србству. Предати се и служити Божијој вољи, може само онај кога је Он одабрао и поставио на то место , да служи Роду својему!
Њега једино воле , цене и разумеју само Бели Срби зарад којих он и постоји !
Због свега овога, неизмерно смо срећни и радосни сви Ми Бели Срби са нашим песником !
Слава и хвала Богу !!!!