Драган Симовић: БЕЛИ СРБИ НИСУ СА ОВЕ ПЛАНЕТЕ
Лирика вечног тренутка
Има нешто што сам давно открио, а о чему, ево, све до сада, нисам могао да пишем.
Напросто, није ми се, свих ових минулих година, дало да пишем о томе!
На свом животном путу, а у овоме животном току, упознао сам, отприлике, око стотину расних Срба и Србкиња, оних Срба и Србкиња који су, уистини, виша звездана и божанска раса.
Оних Срба и Србкиња који нису од овога света.
Оних Срба и Србкиња који нису са ове планете.
Не само да верујем, већ и знам, да сам се срео са бићима која су дошла са неке далеке духовне планете, из неког далеког духовног сазвежђа, из неког нама – овде, на Земљи – тајинственог и непознатог звезданог јата.
То неприпадање овоме свету, овој планети, некако је снажније изражено у расних Србкиња.
Сретао сам расне Србкиње које су посве другачије од свих иних жена, од свих иних људи, од свих иних бића на овој планети.
Оне напросто зраче унутарњом светлошћу, божанском љубављу, самилошћу, племенитошћу, чедношћу, смерношћу, чистотом и добротом, свим оним што није од овога света, свим оним што се не може другде срести у овоме свету.
Ми обитавамо у свету у којему преовладавају звериња бића у људском обличју; ми обитавамо у свету у којему су лепота, доброта, племенитост, душевност, духовност и дивота веома ретке појаве; ми обитавамо у свету где свако свакога поткрада, прља, трује, понижава, вара и лаже.
Стога бих осећао неизрециву радост и милину, кад год бих се срео са расном Србкињом, са расним Србином, са божанским бићима која нису од овога света, нису са ове планете.
И морам да признам, да су ми они, и једино они, свих ових година и векова, давали снагу да опстанем, да преживим и живим, да се радујем и стварам у овоме свету илузија, варки, лажи, омаја и опсена.
Веома сам благодаран, благодаран и душом и срцем, свим оним расним Србима, а поготову расним Белим Србкињама, што постоје, што сам их сусрео и упознао, и што ме попут Белих Богова, попут Белих Богиња, водише и проведоше кроз најмрачније лавиринте овога света у којему већ тисућама лета владају човеколике звери.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Говоре многи да међу људима има и оних које називају ЗВЕЗДАНО СЕМЕ!
У прилогу: Музика ~Гласови бескраја~ од Јакура
ПЕСНИК БЕЛИХ СРБА
Пре неколико десет лета ,
Рођен беше песник Светла .
Васиона наша мила ,
Њега нам је подарила.
Рођен беше песник Вели,
Своје Беле Србе да весели.
Необичан песник то је,
Дању спије ноћу поје.
Ноћу дела ноћу снује,
Да нас јутром обрадује.
Само будан снове сније,
Другачије не умије .
Пева песме сваке веле,
Све су миле и веселе.
Веселе су оне стога,
Јер их прима све од Бога.
Поје песме да изуме,
Јер њих тешко ко разуме.
Њих познају Срби Бели,
Јер их она развесели.
Он о Белом Србству брине,
Да у тами не изгине.
До ничег му тако стало није,
Ко до Белог Србства и Србије.
Он с висине стално гледа,
Белом Србству неда да се преда.
За Србство се тако још нико борио није,
Од како је Белих Срба и Србије .
О Господе ал си мио,
Кад Си нам га подарио.
Васионом стално кружи,
С Боговима он се дружи .
И с Вилама он је често,
Јер је њему тамо место.
Кад је био посве мали,
Миле су га Беле Виле,
И од сваког зла га криле .
Са Њима је он зборио ,
Да би себе соколио .
Кад ојача и одрасте,
Он се вине у висине ,
Мед орлове у планине.
Све су Виле и Вилани ,
Од вајкада њему знани.
Сву ноћ они мудро зборе,
Све до ране рујне зоре.
Србскога су Рода Виле
Јер су с нама вазда биле.
Вратиће се Оне нама ,
Кад на Земљи умре тама.
Кад се Срби Роду врате,
И у Србство преобрате.
За истином песник трага,
На леж гледа ко на врага.
Свака лаж га силно боли,
Јер истину само воли.
Тама му је страшно мрска,
Као нека неман дрска.
Против ње се силно бори,
И ратове страшне води.
Песме пише песме рише,
И ни једну нема ману,
Шири Светлост брише таму.
Светлост шири таму пара,
Рад земањског дивног шара.
У Акаши он је често,
И Тамо је њему место.
У Њој силне књиге листа ,
Па му лице вазда блиста.
Акаша му помоћ нуди,
Да нас спаси чудних људи.
На предке нас стално сећа,
И минула сва столећа.
Он са њима често бива,
Да им каже шта се с нама збива.
Шта се збива Србском роду,
Док бој бије за слободу.
У тишини песник само ствара,
Јер у мноштву душа му изгара.
С а ждралима он се вазда дружи
Док Истером Србским кружи.
Годинама већ се мучим,
Ја песника да докучим .
И кад мислим да сем с њиме,
Он се вине у висине,
Мед звездана своја јата,
Од Светлости сва саздата.
Горе бива с Њима збори ,
Докле душу не одмори.
Кад одмори душу своју,
Он се опет Озго вине,
Доле к нама у низине.
Тешко ми га предочити беше,
Све што ствара то је пуно сета,
Јер он није песник са овогa света.
Око Соколово
Благодарим Татјани – Белој Вили, и Оку Соколовом – Белом Витезу!