Пре неколико десет лета,
Рођен беше песник Светла.

Васиона наша мила,
Њега нам је подарила.

Рођен беше песник Вели,
Своје Беле Србе да весели.

Необичан песник то је,
Дању спије ноћу поје.

Ноћу дела ноћу снује,
Да нас јутром обрадује.

Само будан снове сније,
Другачије не умије.

Пева песме сваке веле,
Све су миле и веселе.

Веселе су оне стога,
Јер их прима све од Бога.

Поје песме да изуме,
Јер њих тешко ко разуме.

Њих познају Срби Бели,
Јер их она развесели.

Он о Белом Србству брине,
Да у тами не изгине.

До ничег му тако стало није,
Ко до Белог Србства и Србије.

Он с висине стално гледа,
Белом Србству не да да се преда.

За Србство се тако још нико борио није,
Од како је Белих Срба и Србије.

О Господе ал си мио,
Кад Си нам га подарио.

Васионом стално кружи,
С Боговима он се дружи.

И с Вилама он је често,
Јер је њему тамо место.

Кад је био посве мали,
Миле су га Беле Виле,
И од сваког зла га криле.

Са Њима је он зборио,
Да би себе соколио.

Кад ојача и одрасте,
Он се вине у висине,
Мед орлове у планине.

Све су Виле и Вилани,
Од вајкада њему знани.

Сву ноћ они мудро зборе,
Све до ране рујне зоре.

Србскога су Рода Виле
Јер су с нама вазда биле.

Вратиће се Оне нама,
Кад на Земљи умре тама.

Кад се Срби Роду врате,
И у Србство преобрате.

За истином песник трага,
На лаж гледа ко на врага.

Свака лаж га силно боли,
Јер истину само воли.

Тама му је страшно мрска,
Као нека неман дрска.

Против ње се силно бори,
И ратове страшне води.

Песме пише песме рише,
И ни једну нема ману,
Шири Светлост брише таму.

Светлост шири таму пара,
Рад земањског дивног шара.

У Акаши он је често,
И Тамо је њему место.

У Њој силне књиге листа,
Па му лице вазда блиста.

Акаша му помоћ нуди,
Да нас спаси чудних људи.

На предке нас стално сећа,
И минула сва столећа.

Он са њима често бива,
Да им каже шта се с нама збива.

Шта се збива Србском роду,
Док бој бије за слободу.

У тишини песник само ствара,
Јер у мноштву душа му изгара.

Са ждралима он се вазда дружи
Док Истером Србским кружи.

Годинама већ се мучим,
Ја песника да докучим.

И кад мислим да сем с њиме,
Он се вине у висине,

Мед звездана своја јата,
Од Светлости сва саздата.

Горе бива с Њима збори,
Докле душу не одмори.

Кад одмори душу своју,
Он се опет Озго вине,
Доле к нама у низине.

Тешко ми га предочити беше,
Све што ствара то је пуно сета,
Јер он није песник са овогa света.