Лирика вечног тренутка

Данас се, док сам тиховао на левој обали Истера, сретох с пријатељем којега годинама нисам видео.

Одмах заподенусмо разговор, без устезања, грча и тескобе, као да од нашег последњег сусрета нису прошла многа лета.

Ево, већ има две године како радим у Санкт Петербургу.

Пре тога сам радио којекуде, у разним земљама западне Европе, али се ниједна од тих европских земаља не може поредити са Русијом.

Русија је јединствена, једна и једина.

Дивна земља и диван народ!

Санкт Петербург је прекрасан град, богат архитектонским, културним и уметничким лепотама.

Кад год сам слободан, преко суботе и недеље или празником, путујем Русијом.

Русија је лепа, богата, несагледна и бескрајна.

Природа је свуда сачувана у свеколикој својој чистоти и девичанству.

Сачуване су шуме, реке и језера, сачувана су сва природна блага и добра.

Ни сами Руси не знају шта све имају!

Свуда сам се у Русији осећао као у својему завичају, као на својој родној груди, као у својему дому.

Србин је у Русији слободнији него што ће икада бити у Србији!

Тамо можеш из свег гласа да кликнеш: ја сам Србин! и, не само што ти то нико неће замерити, но ће се сви томе заједно с тобом радовати.

Мене су прихавтили као својега, као свој род.

Знам добро руски језик још из основне школе, али –  свеједно! – и да не знам, некако бисмо се на србском споразумевали.

Довољно је да кажеш да си из Србије, да си Србин, и одмах су сви и свуда благонаклони према теби.

Кад чују моје име, питају ме: ко сам и шта сам, јесам ли сам Србин?

Кажем им: ја сам Мирза, Србин исламске вероисповести, али Србин!

Моји су корени србски, и знам своје србско порекло, и знам своје србске претке и корене.

И знам подједнако и србску и руску културу, србску и руску књижевност, уметност и духовност.

И кажем им: ми смо један народ, један те исти род.

И још нешто желим да ти кажем.

Многи наши савремени а неосвешћени Срби немају појма о Русији.

Многи наши успавани Срби не знају – и то је тужно – да су Руси један од најкултурнијих, најпросвећенијих и најобразованијих европских народа.

Ми обично хвалимо Немце, хвалимо немачку културу, хвалимо немачки ред, рад и одговорност, а немамо појма, да су Руси у свему бољи од Немаца.

У поређењу са Русима, сви ми европски народи, рачунајући и нас Србе, делују као варвари.

Виђао сам Русе у свим приликама, и на свим местима.

У књижари, у галерији, у бископу, у позоришту, на утакмици, у градском превозу, у возу и метроу.

Културни су, веома.

Нико те неће попреко погледати, нико те неће мунути, нико те неће џепарити.

И ако се догоди да те у гужви неко ненамерно нагази или дотакне, одмах ти се извињава, одмах те моли за опроштај.

Жалосно је, али морам и то да кажем.

Знам колико ти, као и ја, волиш србски народ, но, истина је, да се наш србски народ по култури, по доброти, по чистоти и племенитосте душе, не може поредити с Русима.

Нас Руси воле, нас Руси простодушно и оберучке прихватају, али ми, у односу на њих, понекад делујемо као дивљаци.

(На левој обали Истера, 12. сечко 7524.)