Седим на пању

испод столетне јасике,

на левој обали Истера,

и сунчам се.

Над водом што титра,

зрцали, леска и светлуца,

као да по њој плута

 на тисуће тисућа мајушних зрцала,

 отвара се праискони плаво небо,

и у небу се указују

 јата сребрних и златних галебова.

Док ми подневно Сунце

топлином милује лице,

дишем смирено,

дубоко и уједначено,

призивајући слике

из неких невидљивих

а тајанствених и дивотних

 оностраних светова.

Све је р(и)там,

све је дах и дисање,

 у мени и око мене.

Светови,

без престанка,

извиру и увиру

 и изнова испливавају

из Водеана Вечног Стварања,

а Живот,

 који сви ми скупа

 живимо у Васељени,

нема ни почетка

нити свршетка.