Лирика вечног тренутка

Осећам и знам, да смо сви ми, Бели Срби, у овоме трену вечности, међусобно повезани.

Повезани и умрежени, преко Акаше, у Божју Мрежу.

Данас ми се, после толико лета, јави врли пријатељ, Ненад Гавриловић, са Романије.

Упознали смо се, давно, у редакцији Трећег ока, у Београду.

Виђали смо се и дружили неко време, а онда је свако од нас пошао неким својим путевима.

Сви ми, Бели Срби, расејасмо се којекуде, по беломе свету.

И то је добро.

Добро је, зато што свако од нас дејствује из свог унутарњег бића, из унутарњих и оностраних светова, у самоћи, шутњи и тишини.

Ненад Гавриловић је редак и велик посвећеник.

Духовни исцелитељ, травар и списатељ.

Написао је дивну и чудесну Књигу о Деда Вукану.

Деда Вукан је Бели Србин из Акаше.

У њему је згуснута сва мудрост Белих Срба из Овостраног и Оностраног.

Мудрост овостраних и оностраних светова, мудрост планета, сунаца, звезда, звезданих јата и Васељене, мудрост белих људи и белих вилењака.

На Романији, подно сазвежђа и звезданих јата, у самоћи, миру, смирењу и тишини, обитава мој врли пријатељ, Ненад Гавриловић, Бели Србин Вертикале.

Обитава у самоћи и тишини, бере лековито биље, справља чајеве и мелеме, исцељује и спасава свој Род и своје Племе.

Горе високо, између Земље и Неба, мој врли пријатељ, попут праисконог, митског, небеског и божанског србског сокола, посматра и сазерцава свет који нестаје, истовремено бивајући – многим видљивим и невидљивим нитима – повезан са вишњим и оностраним световима у настајању и рађању.