У овоземаљске религиозне грђевине или здања, ма којој религији припадала, ретко сам улазио. Све те моје посете могу да набројим на прсте мојих руку.
Најчешће сам улазио на позив познаника, а да им се не би замерио. Кад год сам тамо одлазио, осећао сам неку нелагодност, неугодност, неизвесност, туђину, некакву хладноћу и притајени страх, једва бих чекао да што пре изађем одатле.

Ни у мом родитељском дому никада се није разговарало о некој потреби да се тамо иде и да се чини неки обред или клечање пред неким.
Најчешће се разговарало о природи, шумама, рекама, изворима, језерима, ливадама, сабирању летине, предачким причама и сећањима.

Веселили смо се сваком годишњем добу и о сваком понаособ се разговарало и препричавало какво је било и какво би могло бити следеће. Природа и њене лепоте, била нам је једини и најмилији храм.

У првом цветном месецу, мајка би нас умивала водом, у којој је било много разног пролетњег цвећа, убраног претходног дана, које би у тој води преноћило. Док нас је умивала, говорила нам је, бићете ми лепи као ово пољско цвеће.

За мене је најлепши храм Божији дар у виду храста, бора, јеле, дрена, леске, јасике, жуборећег извора. Поред њих и испод њих, осећам божанска дела, спокој, небески мир, самопоуздање, сигурност, радост. Ничији религиозни храмови и здања не могу ми то заменити.