На данашњи дан,

пре четрдесет и два лета,

само смо ти и ја –

 негде у пољима зрелога жита,

под дивот-плавим небом

 и белим облацима у трку –

славили твој

двадесети рођендан.

Били смо сами на свету целом,

 али наша љубав,

широка и дубока као море сиње,

бејаше и већа

и јача од света.

Под једним светим храстом,

 старијим од наших

давно уснулих прадедова,

ти и ја се,

тада –

за твој двадесети рођендан –

 заклињасмо једно другом

на верност и посвећеност до гроба,

на верност и посвећеност у љубави –

 љубави и дивото моја! –

до смрти

и свршетка света.

Веровали смо у љубав,

и сневали смо љубав

већу и моћнију од света,

већу и моћнију од смрти.

Млади и опијени љубављу,

гле!

љубљасмо житна поља

 и распеване птице у лету,

 љубљасмо високо и дубоко плаво небо

 и беле облаке у трку,

 љубљасмо све људе и сва бића,

 љубљасмо све на свету целом,

али тада –

љубави и дивото моја! –

скоро да нико

не љубљаше нас.

На данашњи дан,

пре четрдесет и два лета,

 ти и ја смо –

бела богињо моја! –

стварали један лепши и бољи свет

за све оне

који ће после нас доћи,

за све оне

који морају доћи!

У Гају храстова, липа и вилењака, 30. липња (јуна), 7524/2016.