Загледам се тако,

изненада,

у облак један,

 самотан и бео,

про дивот-горја у даљини,

и пожелим

да ме нигде нема више,

али не од туге,

сете

 и душевних боли,

већ од неке дивоте

и милине

што ме запљускује

 из неба зелено-плава

понад уснулих поља

 зрелога жита

 и мака пламено-рујна.

Загледам се тако,

изненада,

у облак један,

 и у трену,

гле!

 појмим и схватим,

да је све то –

 што грлим и љубим –

 само сан,

и ништа више!