Човек данашњице

Лакоћа мисли увлачи се у танану празнину уха,

нестварна реалност гради сенку људи,

од плочника траг се прави разбацаним стењем духа,

мртво тело мртвог ума што је живо још се чуди!

Црна магла прави гужву, у облику људи лута,

град је дубок да их прими, блатњави их ходник води,

у мрежама замки тврдих исклесаних поред пута,

смрт је сенку већ навела да се нови човек роди!

„Зашто се реалност увлачи у подсвест , а да је нисмо ни свесни?

Зашто јека прави буку разних језика у свету?

Зашто вода гради реке, од теснаца прави теснац?

Зашто поглед духом лута, лутајући тера сету?“

Пита се човек у углу сене,

што згрчен седи у углу угла,

тек изненада на шум се прене,

у очима се плаши свог сопственог ругла.

Човек обрастао у лажи и слави,

гледа уназад ка свету

и смрдљивог језика погани друге

и плете замке што њему плету.

Руина речи блатом се рађа,

што човек ради природа неће

стрелу што шаље бумеранг враћа

и прави несрећу уместо  среће!

Топола листа у чежњи дана

кад човек жели добру да ступи,

ал брзо назад у угао стана

опет се враћа да прошлост купи.

И за  многа питања плаши се да пита,

више није иста сенка што га гања,

у дим се претвара и у небо хита,

мисли да је будан, али ипак сања!

Вероваће само у нешто што види,

материјално стање тешкоће му прави,

ал духовног вида он се често стиди,

у модерном свету сенка је на јави!