Далека слутња

Вечерас муње шарају небом као некада давно

у зори времена

када је свијет још спавао

и када су птице шутале у сјени.

Вечерас се слутња слути тако јако,

а земља чека на наш долазак,

док исконска песма извире сама

спјевана онако,

сама од себе!

Као да смо некада били већ ту

под овим небом,

на овоме тлу…

И као да се сјећам сребрних риба

како блистају у бистрој води…

Вечерас те водим путем кроз  звијезде,

понеки облак нам стане на пут,

ал ми пловимо

мирно и тихо,

ко духови свијетла тјерамо мрак!