У ком си сада космоса кутку

да ли то вјетрове од снова ткаш

па шаљеш их мени у освите зоре

кад почну немири душу да море

Овдје ми нешто исконски фали

тај други дио мога бића

превали галаксије,

 сада ми требаш,

да буде исписана наша прича.

 

Долази вријеме кад свјетлост нас зове

у свети бој за земљу свету

мој мач је спреман још ти ми требаш

превали галаксије, да са мном сневаш.

 

Пит ћемо опет из истог Грала

ко некада давно кад Господ нас споји

кад завјет нам даде да нађемо се

у времену неком што нас раздвоји.

Сад је то вријеме

дижу се олује, узбуркала мора

тресу се горе, вапај чује цијела Васиона

мађије силне, опсене, лажи

сад је то вријеме

да се правда тражи.

 

Да се љубав роди и душе се споје

ко првога дана од Господа створене.