Читам Песникове записе о србомржњи и сећам се.. .. сећам се сусрета мојих са странцима, а било их је много што случајних, што преко рођака, што студентских, пословних ..сећам се, да су некако увек гледали на мене (као Србкињу- у ствари првенствено као православку јер је одмах по познанству следило питање вероисповести)- чудно, љубопитљиво у смислу, како то да неко ко је тај и тај и отуда, има толико поноса у себи на све оно одакле долази- осећало се то увек.

И увек, када су се ,,као,, здруживали са нама титрало је то нешто – одакле нама то ,,нешто,,, на основу чега га још имамо, када су ОНИ – западњаци у ствари ,,нешто,,-
И само ко не жели да призна, неће да каже да се са њима не може пријатељевати онако како ми то међусобно можемо. Они не разумеју начин, не разумеју вероватно због убеђења вековног, због немања знања о речима које су основ живота нама: чојство, јунаштво – они могу бити храбри у борбама али ми се чини да уистину никада не знају прави разлог те борбе.
Како може да се осећа човек који иде у бој да хара, да пљачка, да убија , да отима децу, да силом тера некога на нешто, на крају, на било шта.. …..како?
Наравно, да има часних изузетака али -мало. Претпостављам да су то људи ,,нарасли,, из ко зна ког разлога им вероватно прорадио неки ензим у ДНК- ништа друго- они можда који су у стању да виде суштину постојања овога света…на овоме месту као постојање многих других светова….
Стварно,то чуђење нису никада наравно изрицали али се то могло видети у њиховим очима- а мени је било драго и тада сам још више показивала понос на земљу из које долазим и на народ из кога потичем.