Лирски записи из Акаше

Постоји пут навише и пут наниже.

Пут узлажења и пут низлажења.

Пут успона и пут пада, а потом, убрзо, и суноврата.

Свако то од нас има, сваки народ то има, свака раса то има.

Мудрост не подразумева огромну количину Знања, гомилање Знања.

Мудрост је Празнина.

Шта је Празнина?

То је избацивање из нашег ума сваког сувишног Знања, сваког нагомиланог и оптерећујућег Знања.

Знање оптерећује наш ум.

Знање нас разбољева и чини смртним.

Зато Знање и треба избацити из ума.

Да не бих звучао противуречно (парадоксално), јер сам јуче говорио о Знању, а данас говорим о избацивању Знања из ума, мораћу све то, потанко, и да разјасним.

Ја, овде, говорим о Знању које није стваралачко, није креативно.

О Знању ради самог Знања, о паразитском Знању.

Врхунац Знања јесте Празнина.

Празнина је Мудрост.

Пре свега, ми морамо да схватимо да никакво Знање није у нашем поседу.

Ми не поседујемо Знање, будући да Знање постоји изван нас.

Ми Знање примамо из Празнине.

Када смо у Празнини, када не поседујемо Знање, ми смо у Знању, ми јесмо Знање.

Не да имамо и поседујемо Знање, већ да будемо у Знању, да живимо у Знању и да будемо само Знање.

То је Празнина!

Знање је попут ћелија и честица у свим бићима, у свим планетама, у свим звездама, у свим сунцима, Знање је у Васељени, Знање је сама Васељена.

Како ми можемо да поседујемо и имамо то Знање?

Не можемо никако, јер Знање није ничија својина.

Знање је Празнина.

И опет звучим парадокаслно, противуречно, али казујем онако како јесте.

Ми смо оно што немамо, што не поседујемо.

А сад, још већи парадокс: ми имамо само оно што немамо!

Оно што мислимо да имамо, ми, уистини, немамо.

Немамо зато што мислимо умом да имамо!

Ум је велики преварант.

Ум нас убија.

Стога су интелектуалници најтежи болесници.

Они су болесни од Знања.

Сваки интелктуалац је болестан и смртан; нигде нећете срести здравог и бесмртног интелектуалца.

Песници и уметници, велики посвећеници, нису нити могу бити интелектуалци.

Многи необавештени људи бркају појмове.

Они умишљају да су песници, књижевници, уметници и ини ствароци истовремено и интелектуалци.

Не, они нису нити могу нити смеју бити интелактуалци.

Јер, да су интелектуалци не би били песници, књижевници, уметници и ствараоци.

Интелектуалци нису ствараоци.

Њима нагомилоно Знање не дозвољава да стварају.

Нагомилано Знање убија и поништава сваки стваралачки рад.

Знање је, у крајњем случају, увек зарад самог Знања.

Знање је таштина, ако се поседује.

Знање се не сме поседовати, али зато се мора бити.

Немој имати Знање, већ буди Знање.

Буди, а немај!

Што мање имаш, све си богатији, све си више свој, и, надасве, све више јеси!

Сви ведски мудраци говоре о Празнини.

Бели Ури су разјаснили Празнину.

Празнина је Творац.

Празнина је Дух Стварања.

Празнина је Живот.

Празнина је Вечност.

Изван Празнине нема ни Вечности.

Вечан Живот постоји само у Празнини.

Празнина је Вечан Живот.

Кад год говоримо, мислимо и стварамо срцем и из срца, ми смо у Празнини.

Празнина је у нашем срцу!

У глави су црне рупе, у глави је преварант.

Ко мисли главом, главом ће и лупити о зид!

О зид бесмисла, о зид ништавила.

Ово пишем због оних Белих Срба и Белих Србкиња који долазе, који морају доћи, који ће живети, који морају живети, Знања и Мудрост Белих Ура.

Они морају осетити, познати и освестити Празнину.

Ове записе пишем за Душицу, Светлану, Браниславу и Милорада.

Они не смеју да имају и поседују Знања, они морају бити само Знање, они морају бити сама Празнина.

Имам поверења у њих, и, надасве, верујем у њих!