Светлана Рајковић: Вечерњи облаци и врани гаврани (лирика вечног тренутка)
поврх мене је,
сиве боје,
па се прелама сунчев зрак,
и боји га предивним нијансама.
У средини има прозор,
а кроз тај прозор вири Сунце.
Осећам,
осећам да нешто ми хоће рећи,
показати,…
не знам, Вилењаче,
слушам га још…
Од некуда долазе
гласови гавранова,
не видим птице,
али их чујем,
и они нешто причају,
и познајем да су то опет два гаврана.
Јуче сам се сетила она два гаврана,
што су сваки дан прелетали
мој дом у Лозници.
Питам сестру,
да ли виђа моје гавранове,
а она рече:
,,не, не чујем их данима!“
Вилењаче,
је л могуће,
да су та два гаврана
сада овде?
Је л могуће,
да ме прате,
где ја,
и они ту?
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Предивна лирика вечног тренутка!
Ја ти желим рећи Светлице – ти су твоји Врани Гаврани- прате те а ако и нису они већ су рекли својима да исто чине. Имам моје Гавране и ја. Чувају они , чувају. А облак намрштени није дуго издржао но ти се насмејао и осмехом помиловао.
Благодарим, Песниче!
Вило мила, уистину облак сиви је причао- показивао, а причао је, да , и када је све црно, и ,није тако црно!