Лирски записи срца и душе

Ко зна кроз колико сам животних токова, боравећи у различним, овостраним и оностраним, световима, сневао Плаву Звезду, дивот-сеју Плавога Сунца!

(Песник Плави Вилењак)

У детињству сам, када имадох пет или шест лета, први пут угледао Плаву Звезду понад Вилинског горја над брдом које се зове Небеска.

Замислите високо брдо које се зове Небеска!

То је дивотан доживљај и још дивотнија слика у плавом.

Била је ноћ Пунога месеца и небо бејаше ведро, чисто и бистро као горско језеро, и бејаше крај пролећа, доба када се косе рудине, ливаде и пропланци.

Слика је у плавом.

Све моје слике ноћи из детињства јесу слике у плавом.

Ноћу бих виђао, а, можда, и привиђао, танушне и дивотне – да ли девојке или виле у плавом!

Нема ниједне друге боје, ниједне друге вагре, само плаво и плаво, бескрајно и дивотно плавило које просто милује душу.

Доле сам видео ројеве свитаца, а горе ројеве звезда.

Нисам знао да ли је лепше горе или доле, нити сам, на тренутке, знао, шта је горе а шта доле, шта је унутра а шта напољу!

Седео сам на прагу куће од камена и брвана и зурио некамо у даљину и висину, зурио у ројеве звезда понад Небеске горе.

Дивио сам се, бескрајно дивио, ројевима и јатима звезда!

А онда сам, у трену једноме, угледао једну издвојену, усамљену Звезду, чија светлост бејаше снажнија и умилнија од свих иних звезда.

Треперила је, титрала, дрхтурила, лепршала и светлуцала плавом светлошћу, дивотно и умилно плавом светлошћу!

Рекао сам, гласно: Ово је моја Звезда!

Отац и мајка ме погледаше и, зачуђени, приупиташе: Која је твоја Звезда?

Одговорих им: Ено, она Звезда што јасно светли понад пропланка на Небески; ено, она Звезда – видите ли је? – што је плава као јутарње небо!

За ведрих ноћи, поготову ведрих ноћи пунога Месеца, увек бих тражио своју Плаву Звезду.

Разговарао бих с њом, певушио јој, поздрављао је срцем и душом…

Када ми је било осам година, ми смо се, из тих дивотних предела, одселили далеко некамо у један град негде у равници, напустивши Вилинско горје и Небеску планину над којом, јасније негде игде у свету, сијаше и трепераше моја Плава Звезда.

Од тада је никада више нисам видео на небу.

Залуд бих, за летњих ноћи пунога Месеца, седео пред кућом у врту, тражећи и призивајући своју Плаву Звезду – нигде је не бих угледао!

Често бих чуо шапат унутарњег гласа: Твоја Плава Звезда није никамо нестала, јер, никамо и не може нестати, већ је само одлучила поново да се роди, али овога пута или као Вила или као Девојка, и ти ћеш је, можда, још једном срести, или као Плаву Вилу или као Плаву Девојку.

Свеједно шта буде била, да ли Вила или Девојка, ти ћеш својим срцем осетити, видети и препознати у њој своју Плаву Звезду коју си одувек, не само у овоме животном току, и у сну и на јави сневао…

А онда сам, опет изненада, како то и бива, пре много година пронашао један дивотан двостих песника и пријатеља ми Маша Гавриловића, двостих који је у мојему срцу пробудио давнашње сећање на моју Плаву Звезду.

Ево тог двостиха:

Што ме нека Звезда прати,

где год свратим – Она сврати!

Тај двостих је данима, месецима и годинама одзвањао у мени, у мојему срцу, у мојој души, вазда изнова будећи у мени успомене на моју Плаву Звезду.

Рекао сам: Када будем у овоме свету пронашао своју Плаву Звезду, да ли као Вилу или као Девојку, закључаћу је у својему срцу, а кључић од срца бацићу у море…

Тако ће моја Плава Звезда заувек остати у мојему срцу, а моје ће срце путовати кроз многа сазвежђа и звездана јата, све док, једног дивотног дана, не стигне до Плавога Сунца.