У центру свих центара где пребива искон, где је извор Љубави, где је сама Светлост рођена, ту је сам Творац. Иако би помислили да је то сам Творац ту, Свевишњи, не, ту је прво оваплоћење Створитеља. Љубав, Светлост, то су прве појавне две Звезде, ако се тако могу назвати скромним језиком људи.

Творца дух их обукао у без-смртност. И Творац ту одлучи да направи свој појавни трон или престо. Иако и ово није најјасније описано, Творац је свуда и у свему свемоћан.Приступ овом извору и појави има само оно биће које оживи искру у себи. Искру живота и записа Светлости и Љубави. Са великим „С“ и „Љ“ јер су у тој тачки спојени и остварени сви пламенови Светла и све моћи Љубави.

Архетип. Праизвор.

Иако је Творац својом суштином изван када се Светло и Љубав уједине ,настаје Живот. Ту видимо извор живота у појавном. И тај извор се простире на све димензије потом, док на крају не дође до физичке димензије где обитавају  Планете, Звезде, Галаксије, разна бића у својим телима, па и ми овде.

Симбол узвишености  Живота од мајке Љубави и оца Светлости, а све то од Творца су Звезде. Оне су скупљена и згуснута енергија. И свака Звезда представља одређени потенцијал.

Данас певамо о Белој Звезди, као што певасмо о Плавој. Бела Звезда је симбол самог Живота, Светла и Љубави.

У плашт бели одевена она.

Покривена замислима тако сјајним,

тако белим…

Тонови су Свети били свуда,

кад је Творац тад чинио чуда,

срцем целим.

Она домом јесте

светлостима из Божијег ока,

душе свете које светле

разигране…

у њој сне снивају

који плове посред тока,

дивотне те живот -воде.

Моја душо – Бела Звездо,

изнедри ме из свог сјаја

да боравим уз сам престо,

сребрнога тог без-краја!

Ах, звездице моја бела…

у мен срце тихо поји

кад год зраци белог светла

дотакну ме свети твоји!

Удахнула у мене си

душу моју, срце само

прах светлости тај сребрни,

запис Свети  што га знамо.

Да пронесем Светлост свуда

где год буде душа моја,

да се десе дивна чуда,

да засветли бела боја!

О, дивна Бела Звездо моја…

Отворла си двери срца свог,

моју душу примила, узела.

У топле зраке белине Творца

што ти дарова мило на самом почетку.

У теби смо дом нашли

иако плам наш тебе греје

и онда на самом свршетку

арије светих бића рекоше све!

У теби је скуп мисли и боја

и свака прво од тебе иде

ка сестрама твојим као ода…

Присуство се створи

најчистијим пламом,

из душа у којима

чиста Љубав гори,

из њихових срца

и суштином самом!

О, Бела дивото!

Храмом постаде…

Душе подиже…

Извире река света сред тебе

и мирис јутра…

Времена нема

све једно је…

Живим светлом плама

што не гасне

уписане речи славне, јасне.

ЉУБАВ сад је све.

ЉУБАВ све је сад.

Ми јесмо зато што ти јеси.

Ти јеси и ми јесмо.

Свуда је свети кад…

Док душе ходе ка новом и срећи

Творчев осмех је све већи и већи,

тако се вечност ствара…

И кад вечност трена обасја шуму,

која је ткана од кристала Светла,

кад Творац посла светлосну круну,

кроз дворане чистога Етра,

кад Свето Светло из ока крену,

тад и ти наста у томе трену!

Љубав те створи чистоћом својом

да заувек сијаш сребрном бојом!

Зато и бежи све што Светлост није

од твоје чистоће и сребрног дара,

директно се сажиже и у таму крије,

а искрица твоја од таме Светлост ствара!

И муње дижеш онда кад треба

из језгра свога, лотоса сјаја

и орла винеш до седмог неба

да Творца славиш даром без-краја!

Благослов ти шаљемо лепотице Бела,

да сијаш све јаче над бићима таме,

над Мидгардом буди и блага и врела

и искрице проспи до суштине саме!

Благословена нам буди, лепотице сјајна,

сијај Светим пламом као једно биће,

из Акаше пронеси Света знања тајна,

да се оваплоте јер ускоро свиће!

И гласови као тонови небеске харфе

сад арије кроје,

нижу Свете боје…

Сијамо са тобом

сред вечнога часа,

дивна Звездо наша,

лепотице сјајна!