(Из визија плавог вилењака Ора Стрибора)

Било је то у тридесет и трећој години Плавога Сунца у добу Сварога Сваруне.

На Скелетном пољу подно Ур-крока, највишег врха Месечевих стена, сабраше се две силне војске.

На једној страни три тусуће Белбогових ратника и ратница светлости, а на другој страни тушта и тма Чрнобогове војске од људи-гмазова и људи-звери, црна војска која се ни пребројати не могаде.

Битка је почела у излазак Подневног Сунца и трајала све до изгрева Поноћног Сунца, како су у оно доба звали Плаво Сунце.

Уствари, на Скелетом пољу подно Ур-крока догодише се тог дана две битке које су се слиле у једну битку.

Прва битка је вођена против тамне војске људи-гмазова, а одмах потом, и битка против црних, длакавих и грозних људи-звери.

У обема биткама прославише се четири посвећена Белбогова ратника светлости: Огај, Ран, Ура и Нагард.

Огај и Ран су браћа, а Ура је њихова сестра миљеница и мезимица, видарица и неустрашива ратница.

Нагард бејаше Огајев и Ранов побратим још из времена када су сишли са Гримизне горе у пространа поља  Месечевих језера опасаних кедровим и брезовим шумама.

Отпоче страшна битка на Скелтном пољу подно Ур-крока…

Сваки од Белбогових ратника светлости имао је наспрам себе десеторицу људи-гмазова.

Ура, Огај, Ран и Нагард штитили су једни другима леђа у некој врсти лука, не дозвољавајући да их црни врази раздвоје.

Одбијали су ударце свом силином.

Ура је имала лаган мач зелено-плаветног пламена који је могао и камен да пресече, а да се не иступи; Огај копље од плавога и љутог челика; Ран је имао шестоперни топуз којим је вешто руковао, а умео је њиме сваког врага међу очи чарне и на триста корака да погоди; Нагард је имао сабљу ковану у вулканској ковачници ковача-Исполина, сабљу која је исијавала љубичасту светлост, а могла је као и Урин мач и камен оштри да располути.

Огај и Ран чуваху леђа један другом, док су Ура и Нагард, такође, чували леђа једно другом.

Ура и Нагард бејаху заручници.

После ове битке, како бејаше договорено, требало је да се Ура и Нагард венчају на једном од девет Месечевих језера.

Већ су биле наручене и првосвештенице Белих Ура, да, у трену кад изгрева Плаво Поноћно Сунце, обаве урочено венчање под Светим храстом Богова и Предака.

Браћа су свом побратиму Нагарду обећала и дала руку своје сестре мезимице и миљенице, што је и сестра, радосно, без речи, прихватила, јер је већ била рођена потајна љубав између њих двоје.

Битка је бивала све жешћа и жешћа.

Кад је Подневно Сунце већ било на заласку, Белбогови ратници светлости савладаше и разбише војску људи-гмазова.

Били су уморни и исрпљени и требао им је кратак предах.

Не дуго потом, када је Подневно Сунце клонуло про обзорја, и када је, утом, изгревало Плаво Поноћно Сунце, са супротне стране крену војска длакавих и грозних људи-звери.

Под Плавим Поноћним Сунцем вођена је најжешћа битка, битка на живот и смрт, битка из које су Белбогови ратници светлости могли само као победници да изађу, јер не бејаше одступнице, будући да бејаху опкољени са свију страна, затврорени у кругу.

Гинули су Белбогови ратници светлости, гинули су дични и неустрашиви Сварожићи, али се повлачили нису пред силином црнога врага.

Ратнички покличи и клицаји Уре, Огаја, Рана и Нагарда ледили су крв у жилама вразима.

Спрам руменог и пурпурног неба, попут Перунових плаветних муња, севао је Урин вилински, огњевити и етерични мач, секући главе душмана и врага као главице купуса; Огај је на своје убојито копље по тројицу-четвроцу у исти мах набадао; Ран је својим вилин-топузом једним потезом рушио по седморицу-десеторицу; Нагард је и вертикално и хоризонтално секао све пред собом, гледајући да што боље заштити своју заручницу, своју драгану.

У једном трену кад су Белбогови ратници осетили да је победа близу, изненада је један црни враг, скоро непримећен, из даљине одапео љуту стрелу што је полетела равно ка Ури која је у том часу била окренута леђима према овом врагу.

Нагард је, спазивши стрелу, муњевито улетео у поље између Уре и стреле…

Стрела га је равно у срце погодила…

Умирућу на Уриним и Огајевим рукама, чуо је њен шапат: Срешћемо се, Нагарде, срешћемо се поново… срешћемо се на Плавој Звезди, срешћемо се на Плавоме Сунцу…

Тонући у мрак па одмах потом  у дивотну плаветну светлост, последње што је од овога света чуо био је Урин продоран ратнички крик, крик који није од овога света, крик од којега су се тресле и  горе и  стене, крик од којега се ледила и крв у жилама војски црних врага и душмана…

Убрзо после овога, битка је завршена победом Белбогових ратника светлости.

На многа столеча, након ове славне битке, Чрнобогове вражје војске нису смеле ни помишљати да икада поново крену против Белбогових ратника светлости.

После деведесет и девет векова од ове велике и свете битке, поново су се на Земљу низвели прослављени Белбогови ратници: и Ура, и Огај, и Ран, и Нагард…

Они су расејани по свету, али се, полако, препознају, повезују и призивају…

(На светим водама Истера, лето 7524.)