Драган Симовић: Немам право на обичне речи и обичне разговоре
Пре неки дан, рече ми Душица Милосављевић, песничка плава вила, како више не може да води обичне разговоре, да бих то исто, у року од само три дана, чуо и од Светлане Рајковић, Милорада Максимовића и Владана Пантелића.
Као да су те речи, њих све четворо, рекли из мене, из мог срца, из језгра моје душе.
Никада нисам волео обичне разговоре – а обични се разговори, најчешће, воде у кругу породице и родбине или у друштву људи овога света – но, што сам старији, што време брже протиче, све мање подносим обичне разговоре.
Обичне разговоре доживљавам као губљење времена, као гњављење и мучење душе.
На обичне речи више немам право! –
давно је рекао један србски посвећени песник који је још у младости напустио овај свет.
И, заиста, немам право на обичне речи и обичне разговоре.
Ако са пријатељима не разговарам о битном и суштаственом, онда нећу ни о чему да разговарам.
Боље је да шутим и тихујем, него да празнословим!
Све овоземаљске приче су већ давно испричане, и, све се те давно испричане приче сада само препричавају и прежвакавају, како каже мој пријатељ Владан Пантелић.
Празни разговори прљају и оптерећују душу.
Ако у речима које изговарамо нема песничких слика и пра-слика, нема мистике и тајинства, онда су то празне речи које звече!
После обичних речи и обичних разговора, осећам се празно, јадно и бедно.
И, не само то.
После обичних речи и обичних разговора, увек сам имао осећај да сам сироче, да сам напуштен од Створитеља, Васељене и Богова, да сам никоји и ничији.
Све се у Васељени убрзава и згушњава, и ми морамо да будемо усредсређени само на битно и суштаствено, а битно и суштаствено јесте у нама, у нашем срцу, у језгру наше душе.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Нећу да се успоређујем са наведеним Белим Србима – песницима и писцима јер сам далеко од тога нивоа . Само понекад добијем неки мали дар да напишем који стих. Више сам усмерен, а и тако ми је дато да се бавим техником са којом се изузетно дружим сарађујем и водим разговоре, као и ви са својим песмама у којима и ја уживам. А што се тиче испразних разговора и празних прича од тога сам бежао још од малена . То ми никако ноје годило, чак ме је и замарало. Више сам волео самоћу. Због овога, често сам оцењиван као недруштвен , као особењак , ћутало и ко зна како још . Задњих година , ови бесмислени разговори и шупље приче још више ми сметају, и ометају ме до те мере да почне ужасно глава да ме боли, и не само глава него и цело тело , осећам страшан телесни замор. Али да се то не би приметило у средини у којој се налазим имам доста начина да то све вешто избегнем . Природа ми страшно годи , дрвеће цвеће обична трава, певање птица и цврчака, Сунце коме се веома лако прилагодим и када најјаче греје . Уживам и када киша пада, поготово када снег пада и када је вејавица, тада обавезно изађем и шетам да бих био што ближе том догађају, све ми то даје велику радост и снагу, окрепљује душу, уздиже Дух .
Благодарим свим Белим Србима и Србкињама на дивним песмама и причама које су изузетно научне и поучне !