Ево, полако се припрема зора…

Небо више није мрачно,

а јесте,

заправо,

плавичасто мрачно.

Однекуд долази она дивна светлост,

плава боја се лагано стапа са бојом ноћи.

Јесте и ноћ плаве боје,

али не овакве плаве боје,

какву нам зора доноси.

Док се гледамо,

небо и ја,

Космос се отвара

  и све дубље и дубље одлазим,

све више и више видим,

светлост се расипа

и дубина Космоса се расветљава.

У трену се занесем и загледам тако,

да ми се чини,

да се крећем Космосом,

да се пењем,

јер,

звезде као да се примичу.

Вратим се,

и поново из почетка разгледам небо,

и поново светлост почиње да се креће.

Још бих писала,

мили моји,

али,

плашим се ,

промаћи ће ми

нека звезда.