Једном, бејаше Дом Сварога

У земљи далекој на северу златном.

Једном, молитве Рода планетом целом,

Носиле су милост и радост народа Првога.

Једном, латице и мириси цветова белих

постеља су детету једном били.

Текоше, уз успаванке, ноћи и дани

Девојчице сребрне и златне уплетенице

Једном свештенице Сварогова Дома,

Уплитале су љубав, у срца случајних

И намерних Рода пролазника

Једном Сунце је поздрављано  срцима

Отвореним и душама топлим…   једном…

И  једном, у прошлости далекој

Кренуше на храм, Светилиште, Сварога Дом

Силе таме…

Падоше богоносне статуе драге,

Сечиво челика тешког посече свештеницу прву

Тело друге оскрнави се делом гмаза

док дете свето,  коњаник у пролазу спаси.

О мила сестро драга  посечена двапут

Да се само сетити могу ко беше ти…

Посече се молитва гласна, до Творца што се чула

Крикну пробијена душа и тело црвен косе

Оста мирис згаришта страшног и

Крви на све стране прастарог Светилишта.

Жива а умрла, црвен коса  са себе скиде све,

Дође до реке и за смрт замоли

И би то.

Залуд над мртвим телом чуо се грмећи глас

За трен, касно ратника пристиглог ….

Залуд…  да оживи је покушао он.

Утихнуше у тишини живота свештеничка два.

Гроб је, видим, под дрветом милим,

Хумка у цвећу урасла сва.

Господе Боже!

Свестворитењу мили… нестаде тама ал неста и нас!

И ево, стојим данас пред гробом својим, у сузама сва,

Прођоше векови тишине водне,

Реших да дођем опет, овде и сад,

Гмаза да сетим се, да знам…

Да сетим се имена свога из прошлости далеке

И понесем га опет, већа и јача но тад!