Сваког дана, по ко зна колико пута, помислим на све вас.

И, не само што помислим, већ у духу и разговарам с вама.

Док разговарам с вама, ја вас у исти мах и видим, видим вас у визијама својим.

Све вас благосиљам, свима вама благодарим на свему, а највише на томе што постојите, што  јесте то што јесте, што обитавате заједно са мном на Мидгарду, на Гаји, на плавој планети која ће ускоро постати плава звезда.

Ваши снови јесу и моји снови, ваше визије јесу и моје визије, ваше песме јесу и моје песме.

Сви смо ми скупа, преко Духа Стварања, Творца и Васељене, повезани и умрежени у једно Духовно Суштаство.

Кад год мислим на вас, тада у срцу осећам топлину и милину, а у души радост и дивоту.

Радујем се свим бићем што јесте, што постојите и, надасве, што сте моји пријатељи.

Свих оних минулих година, док сам усамљен писао за Србски журнал, имао сам, истовремено, и осећање и јасновиђење, да ће овај интернет-портал једном прерасти у галактички портал, у тајни звездани пролаз што води у оностране и упоредне духовне светове; да ће се око Србског журнала, пре или доцније, васпоставити духовно језгро Белог Србства и Плавих Вилењака.

И гле, дивотног чуда! – управо се то и догодило!

 Светлана, Душица, Верица, Владан, Милорад, Бранислава, Милан, Марко, Александра, Соко са Велебита, Роса Бела Србкиња, Милица Бела Србкиња, Јадранка из Србске…

Сви сте ви у мојему срцу, у мојој души, у мојим сновима и визијама.

Са свима вама ја дишем у р(и)тму планета, звезда и сунаца, у р(и)тму сазвежђа и звезданих јата, у р(и)тму Творца и Васељене.