Сваки Бели Србин – наравно, и свака Бела Србкиња – мора да уложи велик труд, да чини велик напор и подвиг, да би достојанствено, дично и усправно живео.

Али, не само да би усправно живео, већ усправно и да умире, усправно и да одлази са овога света!

Усправно се живи, да би се усправно и умирало.

Како се живи, тако се и умире.

Верујте, све нам је узалуд у овоме свету, ако не живимо дично и ако не умиремо дично.

Достојанствено и дично живи само онај који је у свакоме трену спреман и приправан, да достојанствено и дично оде са овога света.

Заиста, ништа нас не чини тако јадним и бедним као страх и кукавичлук!

(Ово запишите и запамтите за сва времена!)

А да бисмо вазда изнова побеђивали страх и кукавичлук у своме срцу, морамо бити свесни, дубоко свесни и освешћени, да је живот без почетка и свршетка, да је наш живот вечан, те да ми само мењамо личје о обличје, селећи се из простора у простор, из времена у време, из живота у живот.

Без ове свести и свесности, без ове самосвести и самосвесности, ми ћемо бити најобичније кукавице које ће пристајати на сваки вид задатог живота, на сва знана и незнана понижења овога света, на све приземности, нискости, гадости и подлости.