Беле хаљине су нежно додирнуле ме!

Широке, таласале благо у ходу лаком!

Белина – светлост густа, непрозирна!

Косе су плаве и лица мекано лепа.

 

 

Цвеће је нежно стављено преда ме!

Попут покретних бића извио се један

Цвет велики, бели- образе миловао,

У косу се уплео – златним је сјајем обасјао.

 

 

Не сећаш се, сестрице мила, ко си била,

Чујем глас кроз тишину догађаја!

Прођи, да видимо те сви – ми – твоји!

А ко сте ви – мили моји?

 

Док питања роји се сто, гледам у

Свод звезда пун – раскош предивног сјаја.

И стојим у белом – ко вечност траје све!

Ко сам …  ко су …. где сам?

 

 

Нежност – знам да име им је свима,

Ил им га ја наденух тога трена!?

Гле – нисам сама, схватих намах!

Љубав се прену – моје прво име од свих имена!