Светлана Рајковић: Корачај са мном …
Корачај са мном кроз шуму плаву,
не бој се сенки, не бој се гласа,
усне су неме, не подижеш главу,
пусти корак силином праска.
Ноћи су овде мрачне и хладне,
дах језе срце стеже,
стегни мач подигнуте главе,
они су ту, цвиле и реже.
Силина живе воде нека јурне,
Светло Неба нека се пролије,
чекају нас олује снажне и бурне,
корачај са мном, не бој се недођије.
На крају шуме, крај је и тмини,
крај је и ноћи, Звезде се наклонише,
ти ходи путем светла у милини,
ходи и не бој се више.
Извор воде где Виле умивају лица,
стене у низу колом затвориле,
огледај се на води са литица,
да те вода сјајем исцељује.


Ово је антологијска лирска песма.
Овакве се песме ретко кад догоде.
Овакве се песме не пишу пером, већ срцем и душом!
Свака ти част, Светлана!
Ово је песма храброг и одважног Војсковође . Ратника Светлости !!!!