Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се тисуће светлуцавих капљица воде

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

(На рзавским вировима понад Ариља,

у пролеће 7512. године.)