ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Сваки би човек, за једног животног тока, требало да засади макар три дрвета!

И то да се преноси с колена на колено: од оца на сина, са деде на унука.

Три већа дрвета (храст, буква, јасен, липа, кестен…) произвешће онолико кисеоника колико једна петочлана породица неће потрошити за педесет година живота.

Сваки онај човек који не засади три дрвета у својему веку –  са становишта Бића Природе – јесте готован, паразит, дембел…

Ако ниси засадио ниједно дрво, ти си онда крао и трошио нечији туђи ваздух, нечији туђи кисеоник и, живот!

Људи који секу дрвета и шуме, а не пошумљавају потом,  јесу највећи паразити и предатори људскога рода.

Таквима би, по Законику Звезданог Рода, требало најскупље наплаћивати ваздух који удишу!

Мој врли пријатељ Иван (Јушковић) Храст из Ниша а пореклом са Радан-планине, засадио је више младих храстова него тисућу Срба.

Где год би се обрео у Србији – на било којој планини, у било којем и чијем селу – засадио би по неки храст: за своје Бело Србство, за свој Звездани Род.

Камо среће, да свако село, да сваки град у Србији има макар једног Ивана Храста!