Песник је увек усамљен у свету људи.

Ма шта чинио или не чинио, он ће вазда и заувек остати усамљен у свету људи, јер свету људи и не припада.

Песниково јато није у свету људи, већ у свету муза, вила и вилењака.

У свету људи, гле! песник живи као орао самотњак.

Никада нисте ведели, нити ћете икада видети, јато орлова!

Видећете или усамљеног орла или пар орлова – мужјака и женку.

Орловско јато постоји само у вечности, само по вертикали, само у оностраним и духовним пространствима.

Орлови се не крећу хоризонтално, но само вертикално – по поткама и завојницама бескраја и вечности.

Такав је и песник.

Ма колико се песник трудио, да се приближи и ороди с људима, он међу људима никада неће наћи своје јато.

Људи га никада неће прихвати као својега, никада с њим неће бити присни, никада према њему неће бити искрени.

Једино што ће песник доживети од људи, то је поруга и подсмех.

Ово сваки песник осећа и зна још у раној младости, и стога смирено прихвата и освешћује свој песнички усуд.

(У Великом Гају, 20. гумника 7526.)