ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Наши преци биће наши потомци, баш као што ће и наши потомци једном бити наши преци.

Тако се животни, еволутивни, космички и стваралачки круг нашег присуства и битисања вазда изнова отвара и затвара.

Свако од нас снова и снова тражи и налази своје љубави из ранијих живота, те у сваком наредном животном току изнова трага за једном те истом сродном душом.

Наше драгане из овога живота бејаху нашим драганама и у свим ранијим животима, само што ми тога ретко када бивамо свесни.

Јер, удвојене сродне душе јесу сродне и удвојене још на самом почетку свих почетака, а то значи да су одувек и заувек створене да буду сродне и удвојене, и да се вазда изнова траже и налазе.

Управо у томе и јесте највећа дивота, чаролија и мистерија бесамртне и вечне љубави!

(У Великом Гају, иза поноћи, док зрикавци око мене складно и умилно зричу, 2. рујна илити гроздобера 7526.)