ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Одувек сам све и свакога идеализовао.

Био сам и остао непоправљиви идеалиста.

Идеалиста је онај човек или онај вилењак који свуда види савршенство, који својеглаво и тврдоглаво тежи ка савршенству, који сва бића, све људе и свеколику творевину види као савршено дело Божје.

У младости сам идеализовао девојке.

Нико их тако није идеализовао као ја!

Сваку девојку коју бих упознао, видео сам као савршену девојку, савршену вилу, савршену богињу, чак и онда када су биле вероломне, неодлучне и непостојане, када су ме обмањивале и лагале.

И дан-дањи, све ближње, све пријатеље, све сараднике, све људе добре воље, својеглаво и тврдоглаво идеализујем, јер све њих, јер сва бића и све светове сазерцавам очима вилењака са звезданом лиром.

И сада, док лије студена киша, ја и ту кишу идеализујем.

Тихујем, сневам и пишем уз шуморење, шуштање и жуборење кише.

Научио сам још у раној младости, од древних ведских, тибетанских и хималајских мудраца, да све што радим – радим из срца, из не-ума.

Док читам, пишем и стварам, ја, уистини, немам никаквих мисли.

Ум се сам по себи искључи.

Тада, уместо мене, мисли, осећа и ствара моје најдубље унутарње биће, моје срце, моја душа, мој дух, мој божански холограм.

Но, нисам се ја томе, како рекох, учио једино од древних ведских, хималјаских и тибетанских мудраца – они су ме, можда, само подсетили на та знања – већ сам с тим тајним знањима дошао на овај свет.

Све што сам у овоме свету створио – ако је ишта од тога вредно и битно! – створио сам из срца, из не-ума, из свог најдубљег унутарњег бића.

Ум није креативан, није стваралац.

Ум нас чини несрећним, болесним и смртним.

Људи који су вазда у уму, најчешће бивају тешки како себи тако и ближњима, те и самоме Творцу.

Они су немаштовити и нествараоци.

За њих је овај материјални свет – једини свет!

Њихова стварност је само оно што виде, што могу да опипају, и, што могу да узму, отму или украду.

Снови и визије су за вишу расу вилењака.

(У Великом Гају, 21. рујна 7526.)