Твоје очи врелог сунца
очи тајновите
чежњом обасуте

Увлаче се
у незнане ми дубине

Гледну ме на трен само
па се вину
да дотакну небо од вина румено –
твоје зреле очи
месечином што умивају се

Упитни поглед је тај
смером недогледа иде
поглед милине
тајном што ћути
залуд питања и радозналост

Вид месечином се умива
док звезданим путем лута
од трептаја светлости живи
и на своду се заталаса
ходајући
у невиност света

Тај поглед зрелог лета
обалом беспућа што шета

Побеже из сна
а још гледам у очи чежњом обасуте
у очи тихе…
умилне,
са трепавицама
што тајном румене.